Ташмајданско гробље — разлика између измена

Српски део вароши у Београду, након Другог српског устанка простирао се око старе цркве на савској страни београдског гребена, која је постојала на простору данашње Саборне цркве, око које је постојало гробље почетком 19. века у складу са турским гробљима око свих џамија.<ref>Поповић, С. Л. (1950) ''Путовање по новој Србији (1878. и 1880),'' Београд: Српска књижевна задеуга Коло XLV, књ. 310–311, стр. 92).</ref> Овај простор се крајем двадесетих година 19. века све више развијао у неколико нивоа: политичком, културолошком, убраном, комуналном и привредном, што је наметало и потребу за трансформацију простора око гробља на Зеленом венцу. Изградњом и урбанизовањем овог дела вароши, постепено су се умножавали његови садржаји и функције, мада је до стицања независности Кнежевине Србије а и надаље остао мање атрактиван простор од суседног Врачара.

Иако је оснивање гробља почело 1826. године, сахрањивање на њему почело је десет година касније, 1836. године.<ref>Поповић, С. Л. (1950) ''Путовање по новој Србији (1878. и 1880)'', Београд: Српска књижевна задруга, Коло XLV, књ. 310–311, стр. 57</ref>

Убрзо по формирању гробља у његовој близини изграђена је заоставштина трговца цинцарског порекла Лазе Панче, црква посвећена Св. Марку. Чињеница да је кнез Милош лично бринуо о реализацији тог легата указује да су одлуке о лоцирању цркве и гробља биле усклађене с његовим основним концептом урбанистичког развоја српског дела вароши – изван шанца и на простору главних комуникација ка унутрашњости Србије – Цариградског и Крагујевачког друма и Топчидерског пута, пошто је у Топчидеру сместио свој будући политички центар.<ref>Макуљевић, Н. (2014) Османско-српски Београд: визуелност и креирање градског идентитета (1815–1878), Београд: Topy, стр. 167;</ref> <ref>Максимовић, Б. (1974б ) Урбанистички развој од 1830. до 1914. године,у: Историја Београда, књ. 2, Београд: Просвета, стр. 303.</ref>

== ИзвориРеференце ==