Бугарска егзархија — разлика између измена

'''Бугарска егзархија''' ({{Јез-буг|Българска екзархия}}) је била [[Бугари|бугарска]] национална<ref>Stephen A. Fischer-Galaţi — „Man, state, and society in East European history“, 1970, Praeger, pp. 200 („...and in 1870 it established a Bulgarian '''national church''' (Bulgarian Exarchate)“)</ref><ref>L. S. Stavrianos, Traian Stoianovich — „The Balkans since 1453“, 2000, C. Hurst & Co. Publishers, pp. 371 („BULGARIAN EXARCHATE The first great victory for Bulgarian nationalism was the establishment in 1870 of a '''national church''' known as the exarchate.“)</ref> [[црква]], основана [[1870]]. године.<ref>[http://www.britannica.com/EBchecked/topic/84219/Bulgarian-Orthodox-Church "Bulgarian Orthodox Church"], Encyclopædia Britannica: "The struggle for an independent Bulgarian church, begun late in the 18th century, culminated in the establishment in 1870 of a Bulgarian exarchate." {{en}}</ref>{{sfn|Stavrianos|1958|pp=371}} Створена је неканонским путем, вољом турских власти, без сагласности [[Цариградска патријаршија|Цариградске патријаршије]], те је стога [[1872]]. године на помесном сабору у Цариграду проглашена расколничком организацијом. Налазила се у [[раскол]]у све до [[1945]]. године када се измирила са Цариградском патријаршијом, добивши признање [[аутокефалност]]и. Бугарска егзархија је [[1953]]. године уздигнута на степен патријаршије и од тада је позната под називом [[Бугарска православна црква]], који носи и данас. У периоду 1870—1918. и [[1941]]—[[1944]]. њена јурисдикција је обухватала територије које данас припадају различитим државама: целу територију данашње [[Бугарска|Бугарске]] и [[Република Македонија|Македоније]], и делове данашње [[Грчка|Грчке]] ([[Егејска Македонија]]), [[Турска|Турске]] [[ОдринскаИсточна Тракија]]), [[Србија|Србије]] ([[регион [[Ниш]], [[Пирот]] и [[Врање]]), [[Албанија|Албаније]] [[Мала Преспа]]) и [[Румунија|Румуније]] (Северна [[Добруџа]]).

Почев од оснивања Бугарске егзархије и добијања јурисдикције над територијом Македоније, а и због деловања пробугарске [[Унутрашња македонска револуционарна организација|ВМРО]], Бугарски егзархат је настојао да спречи функционисање [[Српска православна црква|Српске православне цркве]] у делу [[Стара Србија|Старе Србије]] који углавном обухвата данашњу [[Република Македонија|Републику Македонију]]. Бугарски егзархат се након [[Берлински конгрес|Берлинскога конгреса]] једно време повукао из Македоније, да би [[1890]]. од турских власти добио дозволу за повратак у охридску и скопску епархију, а [[1894]]. у велешку и неврокопску епархију.<ref name="НАР">[[Народна енциклопедија]] српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књига 1, 643</ref> Након 1897. делују у битољској, струмичкој и дебарској епархији. Осниване су многе бугарске школе новцем добијаним од бугарске државе за пропагандне сврхе.<ref name="НАР"/> Почели су да забрањују слављење славе и да се славе српски свеци.<ref name="НАР"/> Српске књиге су избацивали из школа и цркава.<ref name="НАР"/> Многи су због тога напуштали бугарску егзархију и враћали се цариградској патријаршији, која је постала попустљивија дозволивши словенско богослужење. Турци никако нису дозвољавали обнову пећке патријаршије. Међутим након дуготрајних и упорних захтева српских народних првака и након дипломатскога посредовања Русије, Србије и Црне Горе издејствовано је да [[васељенски патријарх|цариградски патријарх]] постави Србе за епископе у [[Призрен]]у [[1896]]. и [[Скопље|Скопљу]] [[1897]].<ref name="НАР"/> Српски епископи су онда почели да отварају школе уз помоћ новца добијенога из Србије.<ref name="НАР"/> Тек тада су почели да се такмиче са дубоко укорењеном бугарском пропагандом. Читави крајеви су почели да се одвајају од бугарске егзархије и да прилазе српским епископима.<ref name="НАР"/> Бугари су онда од [[1902]]. почели да организују разбојничке чете, које су поубијале много српских истакнутих људи, а нарочито су се окомили на свештенике и учитеље.<ref name="НАР"/> Као последица терора ВМРО а и албанских и турских башибозука над Србима у Старој Србији и Македонији у патриотским круговима у Београду, Врању, Скопљу и Битољу се родила идеја о формирању српске четничке организације која би спроводила координирану оружану одбрану Срба.