Угљени хидрат — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м Поправљене везе: KetozaKetoza (šećer)
Autobot (разговор | доприноси)
м Робот: обликовање ISBN-а
Ред 9:
Термин је најзаступљенији у [[биохемија|биохемији]], где је синониман са сахаридима, групом која обухвата [[шећер]]е, [[скроб]], и [[целулоза|целулозу]]. Сахариди се деле у четири хемијске групе: [[моносахарид]]е, [[дисахарид]]е, [[олигосахарид]]е, и [[полисахарид]]е. Генерално се, моносахариди и дисахариди, који су мањи угљени хидрати (имају нижу [[Молекулска маса|молекулску масу]]), називају шећерима.<ref>{{cite journal|doi=10.1038/421219a|title=Sugars tied to the spot|year=2003|last=Flitsch|first=Sabine L.|last2=Ulijn|first2=Rein V.|journal=Nature|volume=421|issue=6920|pmid=12529622|pages=219–20}}</ref> Реч ''сахарид'' потиче од [[Грчки језик|грчке]] речи ''σάκχαρον'' (''sákkharon''), са значењем "шећер". Док је научна номенклатура угљених хидрата комплексна, имена моносахарида и дисахарида се веома често завршавају са суфиксом [[-оза]]. На пример, [[грожђани шећер]] је моносахарид [[глукоза]], [[тршћани шећер]] је дисахарид [[сахароза]], а млечни шећер је дисахарид [[лактоза]] (погледајте илустрацију).
 
Угљени хидрати врше бројне функције у живим организмима. Полисахариди служе као складишта [[енергија|енергије]] (e.g. [[скроб]] и [[гликоген]]) и као структурне компоненте (e.g. [[целулоза]] у биљкама и [[хитин]] код [[Зглавкари|артропода]]). 5-угљеник моносахарид [[рибоза]] је важна компонента [[коензим]]а (e.g. [[Adenozin trifosfat|АТП]], [[Flavin adenin dinukleotid|ФАД]] i [[Nikotinamid adenin dinukleotid|НАД]]) и компонента је основе генетичког молекула познатог као [[РНК]]. Сродни молекул [[дезоксирибоза]] је компонента ДНК. Сахариди и њихови деривати обухватају многе друге важне [[биомолекул]]е који имају улогу у [[имунски систем|имунском систему]], [[фертилизација|фертилизацији]], спречавању [[патогенеза|патогенезе]], [[Згрушавање крви|згрушавању крви]], и [[биологија развића|развићу]].<ref>{{cite book|last=Maton|first=Anthea|last2=Hopkins|first2=Jean|author3=Charles William McLaughlin |last4=Johnson|first4=Susan|author5=Maryanna Quon Warner |last6=LaHart|first6=David|last7=Wright|first7=Jill D. |title=Human Biology and Health|publisher=Prentice Hall|year=1993|location=Englewood Cliffs, New Jersey, USA|id=ISBN 978-0-13-981176-10 |pages=52–59}}</ref>
 
У [[Наука о храни|науци о храни]] и многим неформалним контекстима, термин угљени хидрат често означава било коју храну која је посебно богата у комплексном угљеном хидрату скробу (као што су житарице, хлеб и тесто), или се термин користи за једноставне угљене хидрате, као што је шећер (присутан у бомбонама, [[џем]]овима, и слаткишима).
Ред 18:
Раније се име „угљени хидрат“ користило у [[хемија|хемији]] за свако једињење са формулом -{C<sub>''m''</sub> (H<sub>2</sub>O)<sub>''n''</sub>}-. По тој дефиницији су неки хемичари сматрали [[формалдехид]] (-{CH<sub>2</sub>O}-) најједноставнијим угљеним хидратом,<ref name="coulter">{{cite book|last=Coulter|first=John Merle|last2=Barnes|first2=Charler Reid|last3=Cowles|first3=Henry Chandler|title=A Textbook of Botany for Colleges and Universities|url=https://books.google.com/books?id=WyZnVpCiTHIC&pg=PA375|year=2009|publisher=BiblioBazaar|isbn=978-1-113-90995-4|pages=375}}</ref> док су други давали то звање [[гликолалдехид]]у.<ref name="tietz">{{cite book|last=Burtis|first=Carl A.|last2=Ashwood|first2=Edward R.|last3=(PhD.)|first3=Barbara Border|last4=Tietz|first4=Norbert W.|title=Tietz Fundamentals of Clinical Chemistry|url=https://books.google.com/books?id=l5hqAAAAMAAJ|year=2001|publisher=Palme yayıncılık|isbn=978-0-7216-8634-9|pages=}}</ref> Данас се овај термин генерално схваћа у биохемијском смислу, чиме се искључују једињења са само једним или два угљеника и укључује мноштво биолошких угљених хидрата који одступају од те формуле. На пример, мада изгледа да горња формула обухвата широко заступљене угљене хидрате, постоји низ свеприсутних и изобилних угљених хидрата који одступају од ње. На пример, угљени хидрати често често садрже хемијске групе попут: -{''N''}--ацетил (e.g. [[хитин]]), [[сулфат]] (e.g. гликозаминогликани), карбоксилне киселине (e.g. [[сијалинска киселина]]) и дезокси модификације (e.g. [[фукоза]] и сијалинска киселина).
 
Природни сахариди су генерално изграђени од једноставних угљених хидрата званих [[моносахарид]]и са општом формулом -{(CH<sub>2</sub>O)<sub>''n''</sub>}-, где је -{''n''}- три или више. Типични моносахарид има структуру -{H–(CHOH)<sub>''x''</sub>(C=O)–(CHOH)<sub>''y''</sub>–H}-, другим речима, [[алдехид]] или [[кетон]] са мноштвом [[хидроксил]]них група, обично једном на сваком атому [[угљеник]]а који није део алдехидне или кетонске [[функционална група|функционалне групе]]. Примери моносахарида су [[глукоза]], [[фруктоза]], и [[глицералдехид]]и. Међутим, неке биолошке супстанце које се обично називају моносахаридима не подлежу овој формули (нпр. [[уронска киселина|уронске киселине]] и дезокси-шећери као што је [[фукоза]]), а постоје и многе хемикалије које су обухваћене овом формулом али се не сматрају моносахаридима (нпр. формалдехид -{CH<sub>2</sub>O}- и [[инозитол]] (-{CH<sub>2</sub>O)<sub>6</sub>}-).<ref>Matthews, C. E.; K. E. Van Holde; K. G. Ahern (1999) ''Biochemistry''. 3rd edition. Benjamin Cummings. {{page|year=|id=ISBN 978-0-8053-3066-63|pages=}}</ref>
 
Форма моносахарида [[Jedinjenje otvorenog lanca|отвореног ланца]] обично коегзистира са [[хетероциклично једињење|формом затвореног ланца]], у којој угљеник [[алдехид]]не/[[кетон]]ске [[карбонил]]не групе (-{C=O}-) и хидроксилна група (–-{OH}-) реагују формирајући [[хемиацетал]] са новим -{C–O–C}- мостом.
Ред 65:
</div>
</div>
Моносахариди се класификују на основу три карактеристике: позиције [[карбонил]]не групе, броја атома [[угљеник]]а, и [[хиралност (хемија)|хиралности]]. Ако је карбонилна група [[алдехид]], моносахарид је [[алдоза]]; ако је карбонилна група [[кетон]], моносахарид је [[Ketoza (šećer)|кетоза]]. Моносахариди са три атома угљеника су [[триоза|триозе]], они са четири су [[тетроза|тетрозе]], са пет [[пентоза|пентозе]], са шест [[хексоза|хексозе]], и тако даље.<ref>{{cite book|last=Campbell|first=Neil A.|last2=Williamson|first2=Brad|last3=Heyden|first3=Robin J. |title=Biology: Exploring Life|publisher=Pearson Prentice Hall|year=2006|location=Boston, Massachusetts|pages=|url=http://www.phschool.com/el_marketing.html|id=ISBN 978-0-13-250882-67 }}</ref> Ова два класификациона система се обично комбинују. На пример, [[глукоза]] је [[алдохексоза]] (шестоугљенични алдехид), [[рибоза]] је [[алдопентоза]] (петоугљенични алдехид), и [[фруктоза]] је [[кетохексоза]] (шестоугљенични кетон).
 
Сваки атом угљеника са [[хидроксилна група|хидроксилном групом]] (-{-OH}-), изузев првог и задњег угљеника, је [[хиралност (хемија)|асиметричан]], и стога је [[стереоцентар]] са две могуће конфигурације (-{R}- или -{S}-). Због те асиметрије, знатан борј [[Изомер (хемијски)|изомера]] постоји за сваку дату моносахаридну формулу. Користећи [[Ле Бел–вант Хофово правило]], алдохексоза -{D}--глукоза, на пример, има формулу -{(C·H<sub>2</sub>O)<sub>6</sub>}-, у којој су четири од шест атом угљеника стереогени, те је -{D}--глукоја један од 2<sup>4</sup>=16 могућих [[стереоизомер]]а. У случају [[глицералдехид]]а, алдотриозе, постоји само један пар могућих стереоизомера, који су [[енантиомер]]и и [[епимер]]и. [[Дихидроксиацетон|1, 3-дихидроксиацетон]], кетоза која кореспондира алдози глицералдехиду, је симетричан молекул без стереоцентара. Ознаке -{D}- или -{L}- се дају на основу орјентације асиметричног угљеника који је најдаље од карбонилне групе: у стандардној Фишеровој пројекцији, ако је хидроксилна група на десној стани молекула, то је -{D}- шећер, у супротном случају је -{L}- шећер. „-{D-}-“ и „-{L-}-“ префиксе не треба мешати са „-{d-}-“ или „-{l-}-“, који означавају смер у коме шећер [[Декстроротација и леворотација|ротира]] раван [[Поларизација (таласи)|поларизоване светлости]]. Индикатори „-{d-}-“ и „-{l-}-“ се више не користи у хемији угљених хидрата.<ref>{{cite book|last=Pigman|first=Ward|author2=Horton, D.|title=The Carbohydrates: Chemistry and Biochemistry Vol 1A|editor=Pigman and Horton|edition=2nd|year=1972|publisher=Academic Press|location=San Diego|chapter=Chapter 1: Stereochemistry of the Monosaccharides|pages=1–67}}</ref>