Крста Цицварић — разлика између измена

Похађао је [[Ужичка гимназија|Ужичку гимназију]]. Одбијао је да похађа часове веронауке, и изјавио да је атеиста и безбожник.<ref name="Momčilo Petrović" /> Због конфликта са [[Настас Петровић|Настасом Петровићем]], професором у гимназији, који га је због неслагања назвао „демоном”,<ref name="Užice.net">{{cite web|last=Ђерић|first=Александар|title=Новинар, анархиста и филозоф Крста Цицварић|url=https://web.archive.org/web/20130118062613/http://www.uzice.net/filozofi/cicvaric.htm|publisher=Užice.net|accessdate = 5. 9. 2017}}</ref> исписао се из школе 1896. године.

 

 

Цицварић је хапшен и затваран неколико пута због тога што је писао. 1905. године [[Василије Кнежевић]], један од чланова Цицварићеве групе ''Раднички клуб Једнакост'' основао је анархистички лист ''Хлеб и слобода''. Убрзо креће да због листа плаћа новчане казне, и због немогућности да их плати бива осуђен на затворску казну, док лист преузима Цицварић. Лист престаје да излази после само 3 броја, а Кнежевић се склања у Ваљево разочаран својим контактом са анархистима Цицварићем и [[Петар Муњић|Петром Муњићем]].<ref>{{Cite book|title=Историски гласник|year=1955|publisher=Научна књига|url=https://books.google.rs/books?hl=sr&id=k3s6AQAAIAAJ|accessdate = 5. 9. 2017|pages=26}}</ref> Цицварић је заједно са Петром Муњићем основао је анархистичке новине ''Радничка борба'' 1907. године. Новине престају да излазе после догађаја везаних за штрајк радника шећеране на Чукарици у фебруару 1907. године.<ref name="Реља Кнежевић">{{Cite book|last=Кнежевић|first=Реља|title=Директаши: револуционарно-синдикалистичка струја унутар Српске социјалдемократске партије 1906-1912|year=2014|url=https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=64973|pages=55-82}}</ref> Због анархистичких текстова био је затворен у Пожаревцу и бива пуштен током анексионе кризе.<ref name="Владимир Баровић">{{cite web |last1=Barović |first1=Vladimir |title=Nekrunisani kralj "žute" štampe |url=https://www.vreme.com/cms/view.php?id=941852 |publisher=Vreme |accessdate=5. 12. 2018 |date=22. 7. 2010}}</ref>

У штампарији Живојина Дачића где се штампао Цицварићев лист ''Ново време'' је 1911. радио [[Недељко Чабриновић]], коме је он поклонио велики број књига и сва своја дела. Чабриновић их је понео са собом у Сарајево где је неке спалила његова мајка, а неке је сачувао и позајмљивао пријатељима.<ref>{{Cite book|last=Дедијер|first=Владимир|title=The Road to Sarajevo|year=1966|publisher=Simon and Schuster|location=New York|url=https://books.google.rs/books?id=0KItAAAAIAAJ|accessdate = 6. 9. 2017|pages=200}}</ref><ref>{{cite book|last=Bogićević|first=Vojislav|title=Sarajevski atentat: izvorne stenografske biljes̆ke sa glavne rasprave protiv Gavrila Principa drugova, odrz̆ane u Sarajevu 1914 g|year=1954|publisher=Državni arhiv Narodne republike Bosne i Hercegovine|location=Sarajevo|url=https://books.google.rs/books?id=NJ8DAAAAMAAJ|accessdate = 6. 9. 2017|pages=29}}</ref>

 

 

Након Првог светског рата креће да пише за ''Београдски дневник'' чији је власник био Душан Паранос, а глодур Мехмед Жунић. Цицварић је испрва био уводничар и главни полемичар, да би 7. августа 1922. први пут био потписан као уредник и директор. Од септембра те године у заглављу листа стоји ''Београдски дневник Крсте Цицварића''.<ref name="Владимир Баровић" /> На мети су му најчешће били радикали као странка, и [[Никола Пашић]] и [[Стојан Протић]] као њени први људи. Пашић је био „лопурда”, „олош”, „зликовац” и, на крају, „најкоруптивнији човек за кога зна историја Србије”, а кад је његов син Радомир добио батине, “Београдски дневник” пише да се „поступак националне омладине у Новом Саду може потпуно разумети и да се он мора и потпуно одобрити“. Његов стил писања је био контроверзан, и због тога су га многи критиковали па и упоређивали са америчким издавачем жуте штампе [[Виљем Рандолф Херст]]ом.<ref name="Новица Матић"/>