Митрополија загребачко-љубљанска — разлика између измена

Током 17. века, уз [[манастир Марча|манастир Марчу]], друго главно средиште [[Православље|православља]] на овим просторима био је и [[манастир Лепавина]]. Током [[1692]]. и [[1693]]. године, на том подручју боравио је српски патријарх [[Арсеније III Црнојевић]], који се најдуже задржао управо у Лепавини. Пошто државна власт у то време није дозвољавала постављање посебог српског епископа за подручје Вараждинског генералата, патријарх Арсеније је пронашао друго решење. Приликом именовања [[Софроније Подгоричанин|Софронија Подгоричанина]] за пакрачко-славонског епископа ([[1705]]), под његову надложност је поред доње Славоније (Мала Влашка) потпала и горња Славонија са Вараждинским генералатом. Међутим, чак ни ово решење није било по вољи државним властима, услед чега су пакрачко-славонски епископи наилазили на бројне потешкоће приликом остваривања своје надлежности у областима горње Славоније. Управо због тога, тамошњи православни народ је заједно са својим свештенством покренуо борбу за обнову посебне епархије на подручју Вараждинског генералата.

 

Године [[1734]]. успостављена је [[Лепавинска епархија]] са првим седиштем у [[Манастир Лепавина|манастиру Лепавина]], а потом у [[Северин (општина)|Северину]]. Њен први и једини епископ био је [[Симеон Филиповић]] (1734-1743). Након његове смрти, епархија је током неколико година била администрирана. Године [[1750]]. ова је епархија је сједињена са [[Костајничка епархија|Костајничком епархијом]], која је [[1771]]. укинута и подељена, тако да је подручје некадашње Лепавинске епархије прикључено [[Епархија славонска|Славонској епархији]] у чијем је саставу остало све до [[1931]]. године.