Источна Босна у Народноослободилачкој борби — разлика између измена

У пролеће 1944. источна Босна је добијала све већу важност у плановима и ВШ и непријатеља. Јединице НОВЈ припремале су се да из источне Босне и Црне Горе изврше продор у Србију, док су Немци настојали да их у томе спрече. Ради тога су из Срема пребацили [[13. СС дивизија|13. СС легионарску дивизију]], која је 14. марта прешла Саву код [[Сремска Рача|Сремске Раче]] и [[Брезово Поље (Брчко)|Брезовог Поља]] и истовремено почела да наступа правцем [[Брчко]]-[[Челић (Лопаре)|Челић]]. Иако је по наређењу штаба 3. корпуса НОВЈ 36. дивизија 17. марта напала непријатеља у десни бок на одсеку село Челић-[[Дубравице (Братунац)|Дубравице]], 13. СС дивизија успела је до 18. марта да избије на линију река Дрина-Бијељина-село [[Корај]]-село Челић-Брчко. Непријатељ је од 1. до 8. априла потиснуо 36. дивизију, а 12. априла прешао у општи напад и одбацио 16. и 36. дивизију на гребен Мајевице.<ref name="ВЕ4"/>

Пошто је постојала могућност да снаге НОВЈ буду окружене, Штаб 3. корпуса наредио је 16. и 36. дивизији да се повуку са Мајевице у [[Бирач]] и у рејон Сребренице, а 38. дивизија да се задржи на Мајевици. Али и она се 20. априла, под притиском надмоћнијег непријатеља, морала повући ка Бирчу. При том је под тешким условима евакуисала 200 рањеника са Мајевице.<ref name="ВЕ5">{{cite book|last=Гажевић |first=Никола |title=Војна енциклопедија (том 3) |year=1974|publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=672}}</ref>

У таквој ситуацији Штаб 3. корпуса добио је од ВШ 21. априла наређење да у Србију упути 2 дивизије преко Дрине. Оне су требале да олакшају продор 2. и 5. дивизије које су из Санџака наступале у Србију. Штаб 3. корпуса поверио је тај задатак 16. војвођанској и 17. источнобосанској дивизији. Све припреме за форсирање Дрине биле су извршене до предвиђеног рока (29. априла), али је непријатељ открио намере 3. корпуса. Јачи делови [[13. СС дивизија|13. СС дивизије]] и ''3. домобранског збора'' из рејона села [[Цапарде (Осмаци)|Цапарда]] и Тузле прешли су 25. и 26. априла у напад и 27. априла ушли у село Шековиће, а 28. априла у Власеницу. У исто време, кренули су и делови [[7. СС дивизија Принц Еуген|7. СС дивизије Принц Еуген]] из Рогатице и Соколца ка Сребреници и Власеници. Да би избегао окружење, Штаб 3. корпуса НОВЈ одустао је од форсирања Дрине и нареди 17. дивизији да се пребаци ка Романији (где је, после тешких борби, стигла 3/4. маја), а 16. 36. и 38. дивизија да се повуку према Кладњу, који је 4. маја ослободила 16. дивизија.<ref name="ВЕ5"/>

Врховни штаб поново је 5. маја наредио Штабу 3. корпуса да пребаци 2 дивизије у Србију. И овог пута упућене су 16. и 17. дивизија, али је непријатељ поново интервенисао. Код села [[Милићи (Бановићи)|Милића]] 16. дивизија се 7. маја сударила са јаким деловима 13. СС дивизије, док је истовремено била угрожена од 7. СС дивизије из правца Власенице, па је морала да се врати према Кладњу. За то време 17. дивизија кренула је од Олова ка Дрини и 10. маја код села [[Жепа|Жепе]] сударила се са јаким деловима 7. СС дивизије, који су је принудили да одступи на планину Јавор. У таквој ситуацији 17. дивизија упућена је преко Романије, Јахорине и Зеленгоре у Црну Гору, у састав [[Други корпус НОВЈ|2. корпуса НОВЈ]]. Тада је (20. маја) формирана ''20. романијска бригада'', која је ушла у састав 27. дивизије НОВЈ.<ref name="ВЕ5"/>

У борбама у периоду март-мај 1944. непријатељ (нарочито 13. и 7. СС дивизија) извршио права пустошења и масовна убиства у источној Босни, посебно у устаничким центрима Бирчу и Мајевици. Немачки окупатори су помагали разбијеним четничким групама на Мајевици и у другим крајевима источне Босне да се прикупе и ојачају, и тако олакшају немачким снагама одбрану Србије. Због ратне исцрпљености и потискивања јединица НОВ из богатијих области (Семберија и Посавина) у брдовита у планинска подручја источне Босне, у пролећпролеће и лето (до нове жетве) владала је у тој области глад, па су јединице [[НОВ]] имале велике тешкоће око исхране и снабдевања.<ref name="ВЕ5"/>