Источна Босна у Народноослободилачкој борби — разлика између измена

м
Разне исправке; козметичке измене
м (Разне исправке; козметичке измене)
'''Источна Босна у НОР''' обухвата територију ограничену: на југу линијом [[Шћепан Поље]]-[[Чајниче]]-[[Рудо]], на истоку реком [[Дрина|Дрином]], на северу реком [[Сава|Савом]], а на западу реком [[Босна (река)|Босном]] и планинама [[Трескавица|Трескавицом]] и [[Зеленгора|Зеленгором]].
 
Устанак у источној Босни (под влашћу НДХ) започео је у селу [[Семизовац|Семизовцу]] 28. јула 1941., са главним жариштима на [[Романија|Романији]], [[Озрен (Босна и Херцеговина)|Озрену]], [[Мајевица|Мајевици]] и области [[Бирач]], и слободном територијом која је постала део [[Ужичка република|Ужичке републике]]. Средином новембра 1941. дошло је до раскида између партизана и четника, и осеке устанка, који се одржао захваљујући помоћи партизанских одреда из Срема, и доласку Врховног штаба НОВЈ у Фочу јануара 1942. (након [[Игмански марш|''Игманског марша'']]). У лето 1942. (у [[Шековићи|Шековићима]]ма) формирана је [[Шеста источно-босанска бригада|6. источнобосанска бригада]], док су у пролеће 1943. на [[Мајевица|Мајевици]] формиране [[Петнаеста мајевичка ударна бригада|1. мајевичка]] и три [[војвођанске бригаде]] НОВЈ. Током 1944. највећи успех НОВЈ било је ослобођење Тузле ([[Друга тузланска операција НОВЈ|''Друга тузланска операција'']]), док је Сарајево ослобођено 6. априла 1945. (''[[Сарајевска операција]]'').
 
== Окупација ==
[[Датотека:Axis occupation of Yugoslavia 1941-43.png|мини|'''Окупација и подела Краљевине Југославије 1941.''']]
[[Априлски рат|У априлском рату]] 1941. већи део источне Босне посео је од 14. до 16. априла 1941. немачки 16. моторизовани корпус из 2. армије и то: 16. моторизована дивизија са једним пуком у [[Сарајево|Сарајеву]], а 2 пука у [[Зворник]]у и околини; 14. оклопна дивизија у простору [[Зеница|Зенице]], а 8. оклопна дивизија у простору [[Вишеград]]а. После окупације већи део Источне Босне ушао је у немачку, а област [[Фоча у Народноослободилачкој борби|Фоче]], [[Калиновик]]а, [[Горажде|Горажда]], а нешто касније и [[Вишеград|Вишеграда]]а у италијанску окупациону зону. Окупациону управу преузела је у немачком делу немачка [[181. пешадијска дивизија (Немачка)|182. пешадијска дивизија]] (почетком јуна смењена једним пуком [[718. дивизија|718. дивизије]] и једним ''ландесшицен'' (резервисти) батаљоном, а у италијанској зони делови 14. корпуса италијанске 9. армије.<ref name="ВЕ1">{{Cite book|last=Гажевић |first=Никола |title=Војна енциклопедија (том 3) |year=1974|publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=668}}</ref>
=== НДХ ===
У априлу, мају и јуну, уз помоћ окупатора у источној Босни успостављена је власт [[Независна Држава Хрватска|Независне Државе Хрватске]], а новоформиране квислиншке домобранске и усташке снаге поселе су готово сва већа места. Мање немачке снаге задржале су се у [[Сарајево|Сарајеву]], [[Добој|Добоју]]у и [[Зворник|Зворнику]]у. Крајем маја [[Чајниче]], [[Горажде]], [[Фоча|Фочу]] и [[Калиновик]] напустиле су окупационе италијанске трупе. [[Усташка војница|Усташе]] су одмах почеле хапсити и прогањати комунисте и друге политичке противнике, исељавати, покатоличавати и убијати Србе, хапсити и интернирати Јевреје. Конфисковали су готово све трговине, веће занатске радње и покретну и непокретну имовину богатијих Срба и Јевреја. Користећи постојеће верске и националне поделе, усташе су, уз активну сарадњу колонија фолксдојчера у области [[Бијељина|Бијељине]] ([[Петрово поље (Босна)|Петрово Поље]]), [[Лукавац|Лукавца]], [[Зеница|Зенице]] и Сарајева, успеле да подстакну и развију до великих размера ранији верски и национални антагонизам између Хрвата и Муслимана са једне, и Срба са друге стране. Под притиском усташког терора, прогоњено српско становништво почело је у јуну 1941. да се склања у шуме. Један део тих људи (углавном, богатији трговци и чиновници из градова) селио се или бежао у Србију, а мањим делом и у део [[Далмација у Народноослободилачкој борби|Далмације]] који су анектирали Италијани.<ref name="ВЕ1"/>
=== Припреме за устанак ===
У таквој ситуацији организације [[Савез комуниста Југославије|КПЈ]] у источној Босни вршиле су припреме за устанак. У мају је одржано обласно партијско саветовање тузланске области, на којем су издата наређења комунистима да се приступи припремама за устанак и устане у одбрану прогоњеног српског народа. У сарајевској области дирктива [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]] о припремама за устанак пренета је у мају и јуну на све организације КПЈ. Припремама за устанак руководили су срески штабови, формирани у јуну и првој половини јуна 1941. Поред рада на прикупљању оружја и одабирању људства за прве партизанске чете, организације КПЈ радиле су на томе да покрену поред Срба, Хрвате и Муслимане. Комунисти су успели да прошире свој утицај на низ села у [[Семберија|Семберији]], [[Мајевица|Мајевици]], око [[Тузла|Тузле]], [[Добој|Добоја]]а, Сарајева, [[Рогатица|Рогатице]] и у [[Бирач|Бирчу]]. На састанку ПК КПЈ за БиХ, 13. јула у Сарајеву, именовани су штабови за тузланску и сарајевску област. Пред оружани устанак формиране су ''Семизовачка'', ''Требевићка'' и ''Романијска партизанска чета'', а у Бирчу, Семберији, на Мајевици и [[Озрен (Босна и Херцеговина)|Озрену]] више партизанских група. У тим јединицама било је близу 1.000 бораца и 800-900 пушака.<ref name="ВЕ1"/>
== Устанак ==
{{Location map many
}}
=== Акције партизана ===
Прве оружане акције почеле су код [[Семизовац|Семизовца]] 28. јула 1941., на [[Романија|Романији]] 31. јула-1. августа, и на [[Требевић|Требевићу]]у 4. августа. Избијањем устанка Немци су у источну Босну довели и остале снаге 718. дивизије, а италијанске окупационе трупе поново су почетком септембра поселе Чајниче, Горажде, Фочу и Калиновик. Већ у почетку Романија је постала жариште устанка, где је до 18. августа формиран батаљон од 5 чета (око 250 бораца). Почетком септембра Требевићка и Семизовачка чета су, такође, прерасле у батаљоне. Почетком августа дошло је до масовног устанка у Бирчу. Прво је ослобођено село [[Шековићи]] (5. августа), затим низ села у Бирчу, и 10. августа [[Власеница]]. Ослобођена територија Бирча постала је касније једно од најзначајнијих жаришта устанка у источној Босни. На Мајевици и у Семберији борбе су почеле 10. августа. До краја августа на Мајевици је формирана чета од око 100 бораца, а у Семберији-''Бијељинска чета''. ''Мајевичка чета'' ослободила је ''Лопаре'' и прекинула саобраћај на друму Тузла-[[Брчко]]. Непријатељ је присилио ''Бијељинску чету'' да се 1. септембра пребаци у [[Мачва|Мачву]], а 11. септембра разбијена је ''Мајевичка чета''. Мањи део бораца остао је на Мајевици, а остатак се пребацио у Бирач. На Озрену и [[Trebava|Требави]] устанак је почео 23. августа; до 25. августа устаници су заузели [[Грачаница (Тузлански кантон)|Грачаницу]], [[Добој|Добо]]<nowiki/>ј ([[Стари град Добој|сем старе тврђаве]]) и [[Маглај]], и око тих места порушили железничке пруге и телефонске линије.<ref name="ВЕ1"/> У Добоју и [[Усора (река)|Усори]] заплењене су велике количине муниције и хране, од којих је мањи део (око 50 тона муниције и конзерви) евакуисан на слободну територију, а већи део уништен. То је, до тада, била једна од највећих акција у Југославији. Непријатељ је према Добоју брзо интервенисао (са око 8 батаљона) и устаници са Озрена повукли су се на леву обалу [[Спреча|Спрече]] и десну обалу [[Босна (река)|Босне]]. На Озрену су почетком септембра формиране 3 партизанске чете и 1 самостални вод (укупно око 500 пушака)<ref name="ВЕ2">{{citeCite book|last=Гажевић |first=Никола |title=Војна енциклопедија (том 3) |year=1974|publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=669}}</ref>
=== Акције четника ===
[[Датотека:Jezdimir Dangic.jpg|мини|Мајор [[Јездимир Дангић]], четнички командант у источној Босни.]]
 
=== Реакција окупатора и НДХ ===
Окупатори и усташке власти су од почетка настојали да у борбу против НОП придобију муслиманско и хрватско становништво. Ради тога су покушали да наоружају муслиманска и хрватска села, и да у њима створе милицијске формације ради самоодбране од четника и борбе против партизана. Брзо распламсавање устанка присилило је окупатора да знатно појача своје снаге у источној Босни. Тако је у септембру против ''Романијског'', ''Требевићког'' и ''Семизовачког партизанског батаљона'' ангажовано 12 усташко-домобранских и 1-2 немачка батаљона. Крајем септембра у ''Романијском батаљону'' било је 10 чета и 3 самостална вода (1.230 бораца), а у ''Семизовачком'' и ''Требевићком'' по 4 чете (у сваком по више од 300 бораца). Истовремено, непријатељ је против партизанских снага на Озрену ангажовао јаке снаге, али није постигао никакав значајнији успех. Почетком октобра на Озрену су формирана 3 батаљона. За то време партизанске снаге у Бирчу, заједно са четницима, водиле су борбе око [[Општина Кладањ|Кладња]] и [[Зворник|Зворника]]а да би чвршће повезале слободне територије источне Босне и западне Србије.<ref name="ВЕ2"/>
 
 
У јесен 1941. Главни штаб планирао је да се ослободе [[Рогатица]], [[Вишеград]], [[Зворник]], [[Општина Кладањ|Кладањ]] и [[Олово (Зеничко-добојски кантон)|Олово]], и повежу слободне територије, а затим пренесу дејства у долину реке [[Босна (река)|Босне]], на Мајевицу и у Семберију. Немачке и усташко-домобранске снаге у источној Босни тада су имале око 43 батаљона, са јаче груписаним снагама у тузланском басену, у долини реке Босне, око Рогатице и Вишеграда.<ref name="ВЕ2"/>
 
''Романијски НОП одред'' је после десетодневних борби ослободио Рогатицу 23. октобра, и са деловима ''Калиновичког НОП одреда'' одбацио јаче домобранске и усташке снаге које су од Сарајева, преко Романије и долином реке [[Прача (река)|Праче]], покушале да пруже помоћ опседнутом гарнизону. Одред ''Звијезда'' усмерио је своју активност према рударским центрима [[Бреза (Зеничко-добојски кантон)|Брези]] и [[Вареш|Варешу]]у. Средином новембра ''Романијски НОП одред'' је имао 8 батаљона (3.000 бораца), а ''Калиновички'' и НОП одред ''Звијезда'' по 4 батаљона. Те снаге држале су пространу слободну територију на којој је била организована позадина и успостављени органи народне власти. Напади на Зворник, Кладањ и Вишеград нису успели. ''Озренски НОП одред'' био је и даље врло активан у нападима на комуникације у долинама реке Босне и [[Спреча|Спрече]], што је озбиљно угрозило железнички саобраћај према Тузли и Сарајеву. Само у октобру Одред је извршио преко 30 успешних напада на војне транспорте, непријатељске посаде и објекте на железничким пругама. У таквој ситуацији око Добоја непријатељ је са јаким снагама (16 ојачаних усташких и домобранских батаљона и око 4 артиљеријска дивизиона) извршио напад на ''Озренски НОП одред''. У тешким борбама од 3. до 12. децембра Одред се одржао на својој територији и нанео непријатељу извесне губитке. ''Мајевички НОП одред'' нарастао је почетком новембра на два батаљона и контролисао знатну територију на Мајевици и у Семберији.<ref name="ВЕ2"/>
 
==== Хрвати и Муслимани у НОП ====
 
== 1942 ==
Крајем децембра 1941. у источну Босну је (након пада [[Ужичка република|Ужичке републике]]) стигао [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|Врховни штаб НОВЈ]] са [[Прва пролетерска ударна бригада|1. пролетерском бригадом]]. Одмах су предузете мере да се среди стање у партизанским одредима. У селу [[Иванчићи|Иванчићима]]ма одржано је 7. и 8. јануара 1942. саветовање ''Покрајинског комитета КП БиХ'' којем су присуствовали [[Јосип Броз Тито]] и неколико чланова [[Централни комитет Савеза комуниста Југославије|ЦК КПЈ]]. Тада је одлучено да се у источној Босни поведе одлучнија борба против четника.<ref name="ВЕ2"/>
=== Игмански марш ===
{{главни|Друга непријатељска офанзива}}
Непосредна контрола [[ЦК КПЈ]] и [[Врховни штаб НОВ и ПОЈ|ВШ]] као и присуство [[Прва пролетерска ударна бригада|1. пролетерске бригаде]] утицали су да се заустави осипање бораца у ''Романијском'' и НОП одреду ''Звијезда'' и изазове колебање у четничким редовима. Али, тек започето сређивање јединица прекинула је [[друга непријатељска офанзива]]. У борбама по великој хладноћи и дубоком снегу, јаке немачке, усташке и домобранске снаге успеле су од 15. до 23. јануара 1942. да продру дуж комуникација и заузму градове на ослобођеној територији, попале више села на [[Гласинац|Гласинцу]] и у другим крајевима, и побију или депортују велики број становника. Четничке јединице, по наређењу својих старешина, напустиле су положаје.<ref name="ВЕ2"/> У партизанским одредима поново је почело осипање бораца и прелажење четницима. За време офанзиве Врховни штаб и делови 1. пролетерске бригаде пребацили су се 18. јануара преко железничке пруге Сарајево-Вишеград, и стигли 25. јануара у [[Фоча у Народноослободилачкој борби|Фочу]], коју су неколико дана раније ослободиле од четника јединице ''Дурмиторског НОП одреда''. Главнина 1. пролетерске бригаде извршила је 27. и 28. јануара покрет са [[Романија|Романије]], преко села [[Средње (Илијаш)|Средњег]], Семизовца, [[Игман|Игмана]]а и села Трнова ка Фочи (''[[Игмански марш]]'').<ref name="ВЕ3">{{cite book|last=Гажевић |first=Никола |title=Војна енциклопедија (том 3) |year=1974|publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=670}}</ref>{{efn|Сликовит приказ ових догађаја може се видети у југословенском филму [[Игмански марш (филм)|''Игмански марш'']].}}
 
Већ 23. јануара окупатор је предузео прегруписавање својих јединица ради напада на ''Озренски НОПО''. Али тај напад, отпочет 29. јануара јаким снагама (немачка 342. и 1 пук 718. дивизије и око 11 усташко-домобранских батаљона) завршио се неуспехом. ''Озренски НОПО'' (5 батаљона, 1.200 бораца) извукао се испод удара немачких снага. Када су се немачке снаге повукле у [[Добој]], 4. и 5. фебруара, партизани су прешли у општи противнапад на усташке и домобранске трупе, и у борбама до 9. фебруара избацили из строја око 400 непријатељских војника и овладали територијом коју су раније држали.<ref name="ВЕ3"/>
=== Фочанска република ===
{{главни|Фоча у Народноослободилачкој борби}}
После завршетка [[Друга непријатељска офанзива|друге непријатељске офанзиве]], повезана је слободна територија источне Босне са ослобођеним делом [[Црна Гора|Црне Горе]] и [[Санџак (област)|Санџака]]. На подручју [[Горажде|Горажда]], [[Калиновик|Калиновика]]а, Фоче, где се пребацио Врховни штав и 1. пролетерска бригада, формирани су од бораца неких четничких јединица [[Добровољачка војска Југославије|добровољачки одреди]]. Све до 10. маја 1942. у Фочи је било седиште [[ЦК КПЈ]] и ВШ. Почетком фебруара, одлуком ВШ, формиран је ''Оперативни штаб за источну Босну''. Међутим, ускоро су око [[Рогатица|Рогатице]], [[Хан Пијесак|Хан Пијеска]], [[Власеница|Власенице]] и [[Сребреница|Сребренице]] четници поново почели јачати. Они су успели да покрену своје јединице у оружану борбу против партизана. У почетку су то били појединачни напади на курире и комунисте, а 20. фебруара напали су и уништили ''Штаб Мајевичког НОПО'' и присилили партизане да се повуку са Мајевице у [[Бирач]].<ref name="ВЕ3"/>
 
Ради разбијања четника у источној Босни почетком марта је формирана ''Ударна група'' од [[Друга пролетерска ударна бригада|2. пролетерске]] и 3 батаљона 1. пролетерске бригаде. Она је 4. марта кренула из рејона Горажда и 7/8. марта после краће борбе заробила једну четничку групу у селу [[БорикeБорике (Рогатица)|Борике]], а затим, преко планине Деветника и [[Јавор (Република Српска)|Јавора]], избила 15. марта у село Милиће. Наредних дана Ударна група разбила је четнике око Власенице и ослободила [[Дрињача (Зворник)|Дрињачу]], [[Братунац]] и Сребреницу. До краја марта формирани су ''Рогатички'', ''Власенички'', ''Сребренички'' и ''Крајишки добровољачки одред'', а у партизанским одредима ''добровољачки батаљони'' (у Романијском-4, ''Звијезда''-1 и у Бирчанском-3). Поред других мера, за даљи развој оружане борбе против окупатора и квислинга у источној Босни приступило се формирању ударних, омладинских и пролетерских јединица. Тако је 13. марта формиран ''1. пролетерски'', а 28. марта ''2. ударни батаљон''.<ref name="ВЕ3"/>
 
=== Криза устанка ===
Процес сређивања партизанских снага у источној Босни поново је прекинула [[трећа непријатељска офанзива]] у пролеће 1942. За време офанзиве распале су се све [[Добровољачка војска Југославије|добровољачке јединице]]. Од 18. априла до 6. маја четници су извршили пучеве у ''Озренском'', ''Романијском'', одреду ''Звијезда'', ''Калиновичком'' и новоформираном ''Зеничком одреду'', и ставили их под своју команду.{{efn|Сликовит приказ ових догађаја може се видети у југословенском ТВ филму ''[[Мисија мајора Атертона]]''.}} Од партизанских јединица једино су се у целини одржали раније формирани пролетерски и ударни батаљони и ''Бирчански НОП одред''. Од преосталих бораца и руководилаца из Озренског, Зеничког и одреда ''Звијезда'', формиран је средином маја 1942. ''3. источнобосански ударни батаљон''. На територији ранијих партизанских одреда остале су мање групе партизана и комуниста, који су наставили борбу под тешким условима.<ref name="ВЕ3"/>
 
Средином 1942. немачке, усташке и домобранске трупе запоселе су све градове и комуникације у источној Босни, а четници су признали суверенитет [[НДХ]], склопили споразум са усташама о сарадњи и борби против [[НОП]]. Под притиском окупаторског, усташког и четничког терора, дошло је до кризе устанка у многим крајевима источне Босне. У тако тешкој ситуацији, Покрајински комитет КПЈ и Главни штаб БиХ са ''Групом ударних батаљона'' (1., 2. и 3.) кренули су из зеничког краја, преко планине [[Коњух (планина)|Коњуха]], и стигли 28. маја у [[Бирач]], геде се налазио ''Бирчански НОПО'' (2 батаљона и 2 пролетерске чете, око 400 бораца). Долазак ''Групе ударних батаљона'' у Бирач омогућио је да се одржи једина преостала слободна територија у источној Босни. У селу [[Шековићи|Шековићима]]ма формирана је од ''Групе ударних батаљона'' 2. августа 1942. [[шеста пролетерска источнобосанска ударна бригада|6. источнобосанска ударна бригада]]. Главни штаб БиХ одлучио је да се 6. бригада пребаци из Бирча на [[Мајевица|Мајевицу]], где је стигла 12. септембра. Због интервенције непријатељевих снага, 6. бригада се после борби на Мајевици, Требави и Семберији 5/6. октобра пребацила преко Саве у [[Срем]], где је напала непријатељске посаде у селима [[Кузмин]]у и [[Врбања (општина)|Врбањи]] и, заједно са сремским партизанима, разбила један немачки батаљон у [[Босут (река)|Босутским шумама]]. После одмора и попуне на [[Фрушка гора|Фрушкој гори]] (у њен састав ушао је један батаљон Сремског НОПО), Бригада се са ''Сремским НОПО'' 4/5. новембра вратила у Семберију.<ref name="ВЕ3"/>
 
=== Ослобођење Мајевице ===
=== Формирање дивизија ===
{{главни|Пета непријатељска офанзива}}
После [[Битка на Сутјесци|пробоја на Сутјесци]] и [[Битка на Зеленгори|Зеленгори]], ''Главна оперативна група'' избила је 22. јуна на [[Романија|Романију]]. Она је у садејству са снагама источне Босне ослободила [[Хан Пијесак]], Власеницу, Сребреницу, Братунац, Дрињачу, Зворник, [[Олово (Зеничко-добојски кантон)|Олово]] и Кладањ, а у рејону [[Бановићи|Бановића]] и [[Ђурђевик|Ђурђевика]]а демолирани су рудници угља. Крајем јуна у источну Босну пребачена је и [[5. крајишка дивизија НОВЈ|5. крајишка дивизија]] која је ослободила [[Какањ]] и онеспособила тамошњи рудник угља. Разбијањем усташа, домобрана и четника, створени су још бољи услови за развој устанка у источној Босни. Од војвођанских бригада (1., 2. и 3.) формирана је 2. јула [[16. војвођанска дивизија НОВЈ|16. војвођанска]], а од [[Шеста источно-босанска бригада|6. источнобосанске]] и [[Петнаеста мајевичка ударна бригада|1. мајевичке бригаде]] (која је касније преименована у 15. мајевичку) и [[Мајевички НОП одред|Мајевичког НОПО]]-[[17. источнобосанска дивизија НОВЈ|17. источнобосанска дивизија]]. На [[Озрен (Босна и Херцеговина)|Озрену]] је обновељен [[Озренски партизански одред (БиХ)|Озренски НОП одред]].<ref name="ВЕ4"/>
 
=== Немци заузимају градове ===
За то време је 27. дивизија НОВЈ преко Кладња, Власенице, Хан Пијеска и села [[Соколовићи (Соколац)|Соколовића]] избила на линију [[Соколац]]-[[Рогатица]], 21. октобра разбила четнике који су прешли из Србије, 22. октобра ослободила Рогатицу и окружила гарнизон у Соколцу, из којег се непријатељ извукао према Сарајеву. После тога јединице 27. дивизије ослободиле су Вишеград, Горажде, Фочу и у другој половини новембра, пребациле се на [[Јахорина|Јахорину]] и избиле с југа пред спољну одбрану Сарајева.<ref name="ВЕ4"/>
 
У северном делу источне Босне дејствовала је 16. војвођанска дивизија. Она је у октобру покушала да заузме [[Брчко]], па када није успела, оријентисала се на затварање правца који из Брчког воде ка Тузли, Бијељини и [[Грачац|Грачацу]]у.<ref name="ВЕ4"/>
 
=== Немачка зимска офанзива ===
У тим операцијама, које су по ангажовању снага и трајању биле једна од најоштријих офанзива у источној Босни, непријатељ је вршио масовни терор и пустошења. Ова офанзива упорила је процес масовног прилажења муслиманских и хрватских бораца на страну НОП. Непријатељ је успео да у неким муслиманским и хрватским селима у долини Спрече, на Мајевици и у Посавини образује формације тзв. ''зеленог кадра'', које су му служиле за борбу против НОВ и разбијање јединства народа на ослобођеној територији.<ref name="ВЕ4"/>
== 1944 ==
=== Планови Врховног штаба НОВЈ за ослобођење Србије ===
Јануара 1944. Немци су пренели операције из источне у средњу Босну. У тако измењеној ситуацији Штаб 3. корпуса НОВЈ одлучио је да поново ослободи Тузлу, али због интервенције јаких непријатељских снага од Добоја и Зворника напад није успео. До краја фебруара јединице 3. корпуса очистиле су слободну територију од четника, усташа и зеленог кадра. 3. марта формирана је 36. војвођанска (од 3., 5. и 6. војвођанске бригаде), а 6. марта 38. источнобосанска дивизија (од 17. мајевичке и 18. хрватске источнобосанске бригаде, Мајевичког, Тузланског и Посавско-требавског НОПО). У то време штаб 3. корпуса НОВЈ упутио је 17. дивизију по директиви ВШ у рејон Сребренице и Братунца ради пребацивања у Србију, а 27. дивизију са Романије на простор Калиновик-Фоча-Горажде, одакле је 5. дивизија померена у Санџак, такође ради продора у Србију.<ref name="ВЕ4"/>
=== Реакција Немаца ===
У пролеће 1944. источна Босна је добијала све већу важност у плановима и ВШ и непријатеља. Јединице НОВЈ припремале су се да из источне Босне и Црне Горе изврше продор у Србију, док су Немци настојали да их у томе спрече. Ради тога су из Срема пребацили [[13. СС дивизија|13. СС легионарску дивизију]], која је 14. марта прешла Саву код [[Сремска Рача|Сремске Раче]] и [[Брезово Поље (Брчко)|Брезовог Поља]] и истовремено почела да наступа правцем [[Брчко]]-[[Челић (Лопаре)|Челић]]. Иако је по наређењу штаба 3. корпуса НОВЈ 36. дивизија 17. марта напала непријатеља у десни бок на одсеку село Челић-[[Дубравице (Братунац)|Дубравице]], 13. СС дивизија успела је до 18. марта да избије на линију река Дрина-Бијељина-село [[Корај]]-село Челић-Брчко. Непријатељ је од 1. до 8. априла потиснуо 36. дивизију, а 12. априла прешао у општи напад и одбацио 16. и 36. дивизију на гребен Мајевице.<ref name="ВЕ4"/>
=== Дрварска операција ===
{{главни|Дрварска операција}}
Да би олакшао положај [[Први корпус НОВЈ|1.]], [[Пети корпус НОВЈ|5.]] и [[Осми корпус НОВЈ|8. корпуса НОВЈ]] у западној Босни током [[Дрварска операција|дрварске операције]], [[Трећи корпус НОВЈ|3. корпус]] је почетком јуна са 3 дивизије (16., 36. и 38.) из рејона [[Бановићи]]-[[Папраћа]]-[[Јавор]]-Сребреница извршио продор према Мајевици и Семберији. Наишавши на јаче непријатељске снаге, после оштрих борби код [[Лопаре|Лопара]], Каменог брега, [[Угљевик|Угљевика]]а, јединице 3. корпуса НОВЈ потиснуте су на леву обалу Спрече.<ref name="ВЕ5"/>
 
У лето 1944. источна Босна је и даље била поприште оштрих борби са немачким и квислиншким снагама, које су настојале да по сваку цену овладају њоме и спрече продор јединица НОВЈ у Србију. Немачки ''5. СС брдски армијски корпус'' добио је задатак да спречи форсирање Дрине јединицама 3. и [[12. корпус НОВЈ|12. ударног корпуса НОВЈ]] (формиран почетком јула од 16. и 36. дивизије) и да их одбаци на запад. Ради тога је извршио концентрични напад из Зворника, Тузле и Кладња према селу Шековићима. Борбе су вођене у Бирчу све до 23. јула, када се 3. корпус пребацио на планину [[Јавор]], а 12. корпус на леву обалу реке Криваје, ради прихвата 6. пролетерске дивизије из средње Босне. Почетком августа надмоћније немачке снаге успеле су да окруже 3. и 12. корпус. Не чекајући да непријатељ стегне обруч, 12. корпус и 6. пролетерска дивизија пробили су се преко [[Јахорина|Јахорине]] и Зеленгоре за Црну Гору, а 3. корпус у шири рејон Власенице и Кладња. Средином августа у источну Босну се пребацила и [[11. крајишка дивизија НОВЈ|11. крајишка ударна дивизија]].<ref name="ВЕ5"/>
 
=== Повлачење групе армија Е ===
Када су почеле борбе за коначно ослобођење Србије, Немци су покушали да овладају комуникацијама Вишеград-Сарајево и Братунац-Дрињача-Зворник-Бијељина-Брчко, да на Дрини образују фронт за прихват својих јединица које су се повлачиле из Србије и спрече наступање снага [[НОВ]] из Србије у источну Босну. У овој ситуацији [[3. босански корпус НОВЈ|3. корпус НОВЈ]] оријентисао је 27. дивизију на комуникацију Вишеград-Рогатица-Сарајево, а 38. дивизију на Мајевицу и у Посавину. Те дивизије постигле су знатне успехе, али нису биле у стању да спрече претходницу немачке ''Групе армија Е'', која се преко [[Санџак (област)|Санџака]] повлачила из [[Грчка|Грчке]], да овлада комуникацијом Вишеград-Сарајево и образује мостобран у рејону Дрињача-Зворник. Почетком новембра Немци су тамо привукли реорганизовану [[1. брдска дивизија (Немачка)|1. брдску дивизију]], а почетком децембра упутили су према Зворнику, из рејона [[Соколац|Соколца]], и пуковску групу ''Скендербег''. Тада је почело и пребацивање око 15.000 четника из Србије и Црне Горе у источну Босну правцем Рогатица-Хан Пијесак-Власеница-Тузла. До 16. децембра са четницима је водила упорне борбе 27. дивизија, док је 38. дивизија настојала да заузме немачки мостобран Дрињача-Зворник. У таквој ситуацији штаб 3. корпуса НОВЈ одлучио је да према четницима остави, северно од Власенице, само 20. бригаду 27. дивизије, а да са главним снагама заузме мостобран и прихвати снаге ''Јужне оперативне групе'' дивизија НОВЈ из Србије, а после тога да туче четнике. Пошто се усиљеним маршем, преко планине [[Јавор (Република Српска)|Јавора]], пребацила ка Дрини, 27. дивизија је 19. децембра заузела Дрињачу, а 38. дивизија у садејству са мањим деловима ''Јужне оперативне групе'', 20. децембра и Зворник.<ref name="ВЕ5"/>
 
У међувремену, четници су заузели 18. децембра Власеницу и продужили наступање: десном колоном преко села [[Шековићи|Шековића]] ка доњем току [[Спреча|Спрече]], а левом преко села [[Живинице|Живиница]] према Тузли. Пошто је 3. корпус НОВЈ овладао долином Дрине на одсеку Дрињача-Зворник, 27. дивизија је напала део десне четничке колоне и нанела му 22. децембра у Шековићима тежак пораз. После тога напала је и леву четничку колону на простору [[Бијело Поље (Шековићи)|Бијело Поље]]-[[Ступари (Шековићи)|Ступари]], разбила је и одбацила према [[Коњух (планина)|Коњуху]]. За то време 38. дивизија водила је тешке одбрамбене борбе против десне четничке колоне која је продрла ка Тузли, па је наредног дана њена одбрана појачана 16. бригадом из 27. дивизије која је пребачена из [[Ђурђевик|Ђурђевика]]а у Тузлу. Ноћу 25/26. децембра у позадини четника појавили су се и делови ''Јужне оперативне групе'' ([[Девета српска бригада НОВЈ|9. српска бригада]]), па су снаге 3. корпуса 26/27. децембра прешле у напад и потпуно разбиле четнике, који су се у нереду повукли према Озрену.<ref name="ВЕ5"/>
 
== 1945 ==
 
== Референце ==
{{reflist|30em}}
 
== Литература ==
* {{Cite book|ref=harv|last=Гажевић |first=Никола |title=Војна енциклопедија (том 3) |year=1974|publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=669}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Гажевић |first=Никола |title=Војна енциклопедија (том 3) |year=1974|publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=668}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Гажевић |first=Никола |title=[[Војна енциклопедија]] (том 3) |year=1974|publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=668-673}}
1.572.075

измена