Александер Бејн — разлика између измена

м (harvardski nacin citiranja)
Баин је имао велико интересовање за социјалну правду и развој, и често је био учесник у политичким и друштвеним покретима. Након пензионисања, био је два пута изабран за „Lord Rector” на универзитету [[Абердин]] где му је мандат продужен преко три године. Он је био напоран заговорник реформе, посебно на часовима науке, и подржавао увођење цасова савремених језика у наставни план и програм. Штавише, он је као страствени навијач за права студената 1884. на узиверзитету [[Абердин]] направио прве кораке ка увођењу студенстског представника на савету. Баин је током целог свог живота био члан одбора аберденске јавне библиотеке и члан школског одбора. Осим тога, писао је радове и држао предавање на Институту за механику у [[Абердин]]у и радио као секретар њиховог одбора.
 
== Каснији зивотживот и смрт ==
БаинБејн се повукао као професор и наследио га је [[William Minto|Wiliam Minto]], један од његових најбољих ученика. Међутим, његово интересовање за мишљења и жеља да испуни радну шему скицирану ранијих година ни тада нису престали и остали су и даље довољно јаки. Сходно томе се 1882. појавила Биографија [[James Mill|Џејмса Мила]] коју је прати [[John Stuart Mill|Џон Стјуарт Мил]]: „Criticism, with Personal Recollections”. Затим је 1884. изашла збирка чланака и радова од којих се већина појављивала по часописима под називом „Практични есеји”. Томе је следило ново издање „Реторике”(1887, 1888.), а заједно са тим и књига „On Teaching English” за коришцење наставницима. 1894. се такође појавило ревидирано издање „The Senses and the Intellect”, његове последње речи у психологији и последњи допринос „Mind”-у.
Два пута се женио, али је остао без деце. Његова последња жеља је била да му на гробу не стоји споменик, већ његове књиге, рекао је, оне ће бити његов споменик. Своје последње године провео је у приватности у [[Абердин]]-у, где је и умро 18. септембра 1903.
 
28

измена