Токај — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м gradovi pobratimi |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 47:
Деспот српски Ђурађ Бранковић је у замену за Београд, пре 1433. године добио бројна богата имања широм Угарске, међу којима и Токај.<ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд 1866. године</ref> Токај је био једно време заиста посед српског деспота Бранковића, а ту се правило чувено бело токајско вино. Вино је било скупоцено, пило се у свечаним приликама попут шампањца.<ref>"Даница", Беч 1829. године</ref>
[[Христофор Жефаровић|Христифор Жефаровић]] уметник и писац, отишао је 1753. године из Беча у Москву, где се августа те године настанио у Богојављенском манастиру. Ту је и умро убрзо, кроз месец и по дана, а из њега је остао тестамент. Тестамент је писан грчким језиком у Токају, где се он изгледа само нашао на пропутовању, а сво имање је оставио малолетном сестрићу, Данилу Жефаровићу. За стараоца је одредио извесног Србина, Димитрија Алексића. Жефаровић се иначе поред књижевно-уметничког рада бавио и трговином црквеним утварима и књигама, на простору многом ширим од Угарске.<ref>"Дело", Београд 1911. године</ref>
Године 1762. помиње се неколико богатих породица, већ угарских племића, православних Цинцара, у токајском трговачком удружењу.<ref>"Време", Београд 1937. године</ref> Измешани су живели у Токају, православни Срби, Руси и Цинцари, делећи судбину далеко од старе постојбине. Посланик српског црквено-народног сабора у Темишвару 1790. године био је "армалиста" Ђорђе Пустаи из Токаја.<ref>"Србски летопис", Будим 1863. године</ref>
| |||