Цивилна одбрана — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 148:
Појава квалитативно нових ратних опасности, натерала је државе да своју концепцију одбране и заштите промене и адаптирају према новонасталим условима. Тако су државе учеснице Првог светског рата први пут у своје системе одбране увели новине у виду [[Противваздушна одбрана|противваздушне одбрану и противавионску заштиту]] ('''ПВО''' и '''ПАЗ''') у оквиру које је била [[противхемијска заштита]] ('''ПХЗ'''). У оквиру војних снага, формиране су јединице ПВО и хемијске јединице, а код цивилног становништва отпочета је обука за заштиту од напада из ваздушног простора и ПХЗ. Ово је наравно захтевало и одговарајућу опрему и средства (ново оружје у војсци, изградњу склоништа за команде и становништво, опремање гас маскама, увођење и опремање јединица за дегазацију и указивање прве помоћи отрованим). У периоду између два светска рата, а услед развоја технологије интензивно се радило на развоју концепта одбране и заштите. Од цивилног становништва формиране су прве јединице цивилне заштите, дошло је до масовне изградње склоништа, а становништво је обучавано за одбрану и заштиту, осматрање и узбуњивање и друге активности од значаја за цивилну одбрану. Овим поступцима цивилно становништво је припремано за активно не борбено дејство у заштити људи, материјалних и других добара током ратних сукоба и разарања.<ref name="ВШУП"/>
Период формирања цивилне заштите као компоненте војне одбране означава период који је био обележен још увек општом опасношћу од ратних разарања по становништво, [[Слобода|слободу]], [[територијални интегритет]], [[безбедност]] и [[развој]] сваке државе. У складу са тиме, скоро све државе су се припремале и развијале снажан и ефикасан систем одбране. Након велики промена у Европи између два рата, дошло је и до Другог светског рата, до тада највећег рата у историји човечанства. Овај рат, био је обележен новом, напредном авијацијом и моторизовано-оклопном техником, која је [[Нацистичка Немачка|Нацистичкој Немачкој]] омогућила [[блицкриг]] и заузимање више од половине Европе у изузетно кратком временском периоду, као и велике успехе у [[Африка|Африци]] и [[Азија|Азији]]. Сам рат, завршен је употребом новог оружја са огромним капацитетом уништења — [[Атомска бомба|атомском бомбом]].[[Датотека:Hiroshima aftermath.jpg|мини|250p|десно|Последице [[атомско бомбардовање Хирошиме и Нагасакија|атомског бомбардовања]] [[Хирошима|Хирошиме]]]] Земље које су учествовале у рату, поготово [[Велика Британија]], предузимале су, како активну, тако и пасивну одбрану, ради заштите цивилног становништва. Цивилно становништво, које није било мобилисано и послато на ратиште извршавало је задатке који су се кретали од обавештавања и узбуњивања, преко замрачивања градова и маскирања виталних објеката све до извлачења повређених из рушевина и збрињавања повређених и оболелих. <ref>{{cite book |last1=McEnaney |first1=Laura |title=Civil Defense Begins at Home |date=2000 |publisher=Princeton University Press |location=Њуџерзи |isbn=978-0-691-00138-8 |accessdate=23. 12. 2018}}</ref>[[Датотека:View_from_St_Paul's_Cathedral_after_the_Blitz.jpg|left|мини|Поглед на [[Лондон]] после немачког бомбардовања [[29. децембра]] [[1940]].]] Поред тога што је био највећи рат икада вођен до тада, ово је био и први рат у историји човечанства који је видео скоро подједнак бројчани однос цивилних и војних жртава (24:26 милиона жртава). Фактори који овај рат чине још разорнијим јесу и тотално уништење инфраструктуре нападнутих држава, страдање привреде и објеката становања. У складу са тиме, дошло се до конклузије да је све државе треба да се определе за концепт тоталне одбране и заштите у којем доминантно место мора имати и систем цивилне одбране.<ref name="Факултет цивилне одбране1"/> Појава и развој нуклеарног оружја као главног метода одвраћања напада и претње коју оно представља, значајно су утицале на формирање нове концепције система и доктирне одбране јер је угроженост постала свеобухватна. Трка у наоружању, усавршавање конвенционалне војне технологије и константни страх од употребе нуклеарног оружја била су главна обележја овог периода. Комплетна кулминација догађаја је [[1949]]. године резултирала у томе да се донесе прва [[Женевска конвенција]], која је имала задатак да пружи правне основе за организовање и функционисање цивилне одбране. Пред крај овог периода, дошло је до још једног великог рата чије се последице и данас осете, у питању је Корејски рат који је за само три године трајања на [[Корејско полуострво|Корејском полуострву]] видео око 6 милиона жртава, од којих су 5 милиона били цивили. Овај рат видео је језиву количину насиља над цивилима, силовања и других злочина учињених од свих страна сукоба. Последњи рат који почиње на самом крају овог периода и наставља се у следећем периоду јесте Вијетнамски рат (Други индокинески рат).
{| class="wikitable floatright"
Ред 164:
|}
Период радикалних промена концепције одбране и заштите у условима нуклеарног рата обележен је пре свега Вијетнамским ратом, који је трајао скоро до краја овог периода и који је био један од најбруталнијих ратова у савременој светској историји са око 3 милиона цивилних жртава. Током овог периода остатак света, видео је изузетно висок напредак у сфери економије, технологије као и у другим пољима развоја попут нуклеарној, хемијској и рачунарској технинци. Поред напретка на свим овим пољима, постојала је константна претња од избијања трећег светског рата услед све затегнутијих односа [[САД]]-а и [[СССР]]-а. На овакав рат биле су спремне само нуклеарне силе, односно државе које су овладале нуклеарним и термонуклеарним оружјем као и оне које су усавршиле све видове војске и усвојиле нове стратегије офанзивног нуклеарног рата ван сопствене територије. Управо тензије између два идеолошки различита блока [[НАТО]]-а и [[Варшавски пакт|Варшавског пакта]], довеле су до избијања и Корејског и Вијетнамског рата. У овом периоду цивилна одбрана и заштита добиле су стратешки значај за заштиту цивилног становништва и материјалних и других добара у рату. Поред тога, цивилна одбрана је почела да поприма обележја која данас има. У складу са допунама Женевској конвенцији [[1977]]. године све државе које су је ратификовале кренуле су студиозно да проучавају цивилну одбрану и отпочеле су процес професионализације овог облика одбране државе. Кључна разлика између цивилне одбране данас и цивилне одбране током Хладног рата била је та што је овај сегмент одбране тада још увек био под контролом војске неке државе, а та војска је имала задатак да иде на ратиште, односно да води рат и преживи га. Стога је ово било превише оптерећења за војне капацитете чак и највећих војних сила тог времена. Други проблем који се такође јавио јесте и гледање на цивилну одбрану као на искључиво употребљиву током војних сукоба, као подршка традиционалним војним снагама. Услед тога, они који су обучавали становништво за задатке цивилне одбране били су углавном војне старешине или пензионисани подофицири.<ref>{{cite book |last1=Grant |first1=Matthew |title=After the Bomb: Civil Defence and Nuclear War in Britain, 1945–68 |date=2009 |publisher=St Martin’s Press LLC |location=Њујорк |isbn=978-0-230-20542-0 |accessdate=23. 12. 2018}}</ref>
Период изградње нове концепције одбране директно се наставио на претходни период и огледају га знатно измењене претње по државу, њено становиштво и добра. Ово је период пред крај Хладног рата, те је фокус држава Западне Европе углавном почео да се окреће ка другим облицима претњи и ризика које долазе из природе или од техничко-технолошких система.
Последњи период јесте период од 1995. године до данас, који се огледа широким низом савремених ризика који итекако потврђују потребу за развијеним системом цивилне одбране. Веома битна карактеристика савремених ризика јесте њихова глобалност. Савремени ризици не познају границе, друштвене и националне специфичности. Индиферентност на такво стање, доводи до пораста броја, величине и интензитета постојећих и настанка нових опасности. Савремена друштва су тржишно орјентисана. Под окриљем стварања и освајања нових тржишта, престају да важе правила поштовања права других. Смањује се хармонија између нација и народа, а повећавају се разлике. Настају ризична друштва, јер генерисање добрих идеја са собом носи скривене опасности. У највећем броју случајева друштва се са њима срећу тек кад осете последице. Неједнака расподела друштвених добара, ствара огромне зоне несигурности и услове за генерисање ризика. Најезда друштвених неједнакости води ка повећању броја сукоба. Чињеница је да у сваком сукобу страдају више цивили него војници. Оправдање је лако пронаћи, ако се има у виду да војне формације штите пре свега себе, а онда, посредно и цивиле, у зони свога деловања. И у времену сукоба цивилно становништво остаје код својих домова, бави се својим пословима, тргује, итд. Све те активности доводе до изложености дејствима војних формација, или чак и оних које нису војне а имају средства за уништавање. Савремено друштво кроз развој технологије, медијализацију, осипање ауторитета државе, глобализацију доприноси генерисању видљивих и невидљивих ризика. Потреба за развојем свеобухватних програма помоћи и спасавања становништва у кризним ситуацијама се налази управо у чињеници, да у окружењу има опасности којих нисмо ни свесни. Опасности се не своде увек, на војну компоненту, односно рат. Цивилне власти су имаоци инструмената развоја друштва. Њихова заинтересованост, знање и интереси су кључни елементи за развој програма помоћи и спасавања цивилног становништва. Умеће идентификације, праћења и процењивања савремених ризика је од кључног значаја за предвиђање и/или реаговање на опасности савременог доба.<ref name="ЦО1"/>
== Међународни оквири сарадње ==
| |||