Нервни систем — разлика између измена

[[Датотека:NSdiagram.svg|mini|right|520px|Дијаграм главних делова [[кичмењаккичмењаци|кичмењачког]] нервног система]]

Преношење нервних импулса дуж неурона остварује се протицањем наелектрисаних честица - [[јон]]а кроз мембрану неурита. Непобуђена нервна ћелија је електрично [[поларност (физика)|поларизована]], јер унутрашњу и спољну страну њене опне одликују различити - позитивни и негативни набоји. То је последица разлика у концентрацији [[натријум]]ових и [[калијум]]ових јона на супротним странама опне. Висока унутрашња концентрација калијума, а ниска натријума, праћена је обрнутим смером њихових вањских концентрација. У моменту подражаја, мења се распоред [[молекул]]a у мембрани па она постаје пропустљива за излазеће калијумове и улазеће натријумове јоне. Мембрана губи поларизацију - деполаризује се – а настали електрични набој ([[акциони потенцијал]]) доводи до промене односа концентрација ових јона у њеном суседном делу, који се такође деполаризује. Деполаризовани део мембране је електронегативан у односу на поларизирани. Зато се између њих ствара струјно коло па се рецепторски импулс шири као талас деполатизација, који брзо напредује дуз нерва.

Посебна особеност аксона [[кичмењаккичмењаци|кичмењака]]а је да, поред властитих мембрана, имају и посебне овојнице. Бела или мијелинска нервна влакна имају омотач од [[липид]]не материје [[мијелин]]а, који им даје карактеристичну седефасту боју. Улазе у састав већине периферних мождано-мождинских нерава. На њиховом мијелинском омотачу, у доста правилним размацима, јављају се немијелинизирана - тзв. Ранвијеова (Ренвиер) сужења, без те овојнице, коју немају ни разгранати завршеци аксона. У мијелинским нервним влакнима деполаризација захвата само неизолиране дијелове (Ранвијеова сузења) што знатно убрзава ток импулса. Сива или нервна влакна немају мијелински омотач, а налазе се у нервима унутрашњих органа. Без обзира на споненуте разлике, сва нервна влакна имају и властиту танку спољну опну ћелијске грађе, која се означава као Шванова овојница. У централном нервном систему налазе се и глије - посебне ћелије које су значајне за његов [[метаболизам]], распростирање надражаја и подешавање ступња надражљивости.

Дифузни нервни систем састављен је од мрежасто повезаних нервних ћелија, међу којима се изворни надражај равномерно распростире у свим правцима. У процесу концентричног ширења, интензитет надражаја постепено опада и на извесној удаљености од подраженог места - потпуно се губи. Нервни сплетови једини су тип нервног система [[дупљари|дупљара]], али се, заједно са централизираним системом, сусрећу и код свих виших животињских група, код којих функционишу независно од основног система. Код [[кичмењаккичмењаци|кичмењака]]а, нпр. налазе се у [[срце|срцу]] и [[Crevo (zoologija)|цревном]] зиду.

Врпчасти нервни систем најједноставнији је и еволуцијски најпримитивнији тип централизираног нервног система, а јавља се код пљоснатих глиста, као сто су [[метиљ]]и и вирњаци ([[планаријатрепљасти црви|планарије]]), и нижих [[мекушци|мекушаца]]. У њему су нервне ћелије груписане у уздужне траке, које су у предњем, а ређе и на задњем крају спојене попречним везама.

У најразвијенијем ступњу сусреће се у лествичастом облику код чланковитих [[кишна глиста|глиста]] и [[зглавкарзглавкари|зглавкара]]а. У сваком њиховом чланку (сегменту) налази се по пар нервних чворова: ганглија. Оне су медусобно повезане попречним нервним влакнима, а понекад и делимично или потпуно спојене. Заједно са чулним ћелијмна и [[мишићмишићно ткиво|мишићима]]има свог сегмента чине потпуну и врло самосталну реакцијску целину. Међутим, уздужна нервна влакна, која све парове ганглија повезују у јединствену лествицу, омогућују координисане покрете суседних чланака и целог организма. Код виших облика устројства оваквог нервног система, ганглије у чланцима су функцијски подређене „можданим“ ганглијама, иако још увек имају самносталне функције, које „мозак“ само покреће или кочи.

Моздано-мождинска нервна цијев је заштићена [[хрскавицахрскавичаво ткиво|хрскавицом]] или још моћнијим коштаним [[скелетскелетни систем|скелетом]]ом. Њену непосредну унутрашњу заштиту од неповољних спољних утицаја осигуравају посебне опне. Путем богато разгранате мреже [[крв]]них судова оне истовремено учествују и у исхрани и дисању нервног ткива.

[[Риба|Рибе]] имају само једну такву опну, [[водоземци]], [[гмизавци]] и [[птица|птице]] по две, а [[сисарсисари]]и - три. Споља је тврда опна (''дура''), а на мождано-мождинску површину, укључујући и моздане вијуге и наборе, непосредно налијеже мека опна. Између њих је паучинаста опна. Сав простор између опни, мождане шупљине (4 мождане коморе) и канал кичмене мождине испуњава мождано-мождинска или цереброспинална течност. Из [[мозак|мозга]] полази 10-12 пари снажних можданих нерава, који по природи своје функције могу бити

Из кичмене мождине полазе мождински нерви, који су редовно мешовити. Њихов број варира по класама [[кичмењаккичмењаци|кичмењака]]а, да би код човјека износио 31 пара.

ЦНС чине [[мозак]] и [[кичмена мождина]], а ПНС - сви живци који излазе из мозга (мождани или церебрални) и кичмене мождине (мождински или спинални). Они регулирају вољне активности [[мишићмишићно ткиво|мишића]]а главе и удова, те кретање у простору, због чега се овај део нервног система означава и као соматски (телесни).

[[неурон|Међунеуронске везе]] у централном нервном систему најчешће нису једноставне. На улазу у кичмену мождину, узлазна нервна влакна гранају се тако да свака грана може образовати властиту синапсну везу, преко које се долазећи надражаји преносе до одговарајућих центара. У кичменој и продуженој мождини такође постоје и многобројни посреднички неурони, који примају надражаје од периферних нервних ћелија и прослеђују их централним неуронима. Исте такве појаве присутне су и у силазном путу преношења нервних импулса. Таква разуђеност синапси и односи међу неуронима омогућују да једна [[неурон|нервна ћелија]] може да успостави везу са мноштвом других, из различитих делова централног нервног система или са рецепторима разних делова тела.

Од 12 пари мозданих живаца човека 3 су сензорна, 5 моторних и 4 мешовита. Сви (31 пар) можданских нерва су, међутим, искључиво мешовити. Сензома влакна сваког од њих улази у задње рогове [[кичмена мождина|кичмене моздине]], а моторна излазе из предњих. Ћелијско тело моторних [[неурон]]а налази се у сивој маси, а сензорних у два низа ганглија симпатикусног стабла. Иза ганглије, у смеру рецептора и ефектора, обе врсте влакана сваког живца уједињују се у мешовити, који се затим дели на две - такође мешовите гране. Једна од њих инервира леђни регион, а друга [[кожа|кожу]] и [[мишићмишићно ткиво|мишиће]]е трбушне и бочне стране тела и [[ноганоге|удова]]. Мождана контрола моторних и сензорних функција одвија се у строго одређеним областима коре великог [[мозак|мозга]]. Сви ти делови сиве масе међусобно су повезани, како унутар сваке хемисфере, тако и међу одговарајућим деловима две хемисфера. Нервним путевима, истовремено су повезани и са центрима у белој маси и нижим центрима у међумозгу, малом мозгу, продуженој и кичменој мождини. На тај начин, а преко сензорских и моторних [[неурон]]а, те вегетативног дела нервног система, кора великог мозга је у вези са свим деловима тела.

Како свакој његовој области прецизно одговара пројекција сензорних и моторних функција одређених делова тела, ова подручја означавају се као '''пројекцијске области'''. На основу тога да ли се у њима завршавају сензори или из њих полазе моторни путеви импулса, деле се на сензорне и моторне. Све моторне области смештене су са предње стране централне вијуге, а са њене стражње стране су одговарајуће сензорне области за кожу и [[мишићмишићно ткиво|мишиће]]е. Њихов редослед је подударан са моторним, али су просторно распоређене тако као да је човек „пројектован“ наглавачке. Притом свака хемисфера контролише функције супротне стране тела.

У прихватању и анализи приспелих сензорних информација, поред коре великог мозга, најважнију улогу има '''[[таламус]]''' (видни брежуљак). Тај део међумозга изузетно је значајан сензитивни центар, који је повезан са путевима за дубоку или несвесну и површинску или свесну осећајност, као и кором великог мозга. У таламусу се сливају информације [[вид]]а, [[слух]]а, равнотеже, [[мирис]]а и [[кожна чула|кожних чула]]. У сензорним центрима налазе се својеврсни „шифранти“, тј. тумачи и анализатори приспелих импулса, који тек након прецизног „превода“ добијају пуно значење и квалитет информације. Зато се сензорне пројекцијске области означавају и као анализатори [[чулочулни орган|чула]].

У нервним системима са централним ганглијама (језграма) може се извршити подела на неуроне који проводе подражај у аференцама (од сензора до [[мозак|мозга]]) и еференцама (од мозга до ефектора, нпр. [[мишићмишићно ткиво|мишића]]а).

* [[Живац|Нерв]]