Рођен је и завршио основну школу у селу [[Проложац|ПроложцуПролошцу]] поред [[Имотски|Имотског]] где је и живео до своје четрнаесте године. Након тога је био питомац војне средње школе [[ЈНА]] у [[Загреб]]у. Завршио је студије филозофије и социологије на Филозофском факултету у Задру<ref name="fakovci">{{Cite web |url=http://www.elektronickeknjige.com/elektronicke_knjige/kazalo_autora_biografija.php?selectcurrentautor=2 |title=Анте Томић Казало аутора |access-date=13. 12. 2015 |archive-url=https://web.archive.org/web/20110710181141/http://www.elektronickeknjige.com/elektronicke_knjige/kazalo_autora_biografija.php?selectcurrentautor=2 |archive-date=10. 07. 2011 |dead-url=yes |df= }}</ref>. Као писац први пут објављује у часопису ''Торпедо'', у којем је касније био члан уредништва. Прву збирку прича "''Заборавио сам гдје сам паркирао''" је објавио [[1997]]., а њено проширено издање [[2001]]. Његов први роман "''Што је мушкарац без бркова''" излази [[2000]].<ref name="fakovci"/> Роман је постигао велики успех. До сада је имао седам издања. Књигу [[фељтон]]а "''Смотра фолклора''" је објавио 2001. Заједно с Ивицом Иванишевићем написао је драму "''Кровна удруга''". У адаптацији Аиде Буквић у [[Хрватско народно казалиште (Загреб)|ХНК]] у Загребу изведен је роман "''Што је мушкарац без бркова''". Представа је на Марулићевим данима 2002. године освојила награду за најбољу представу у целини. Роман "''Ништа нас не смије изненадити''" издаје 2003., потом 2004. књигу фељтона "''Класа оптимист''", а 2005. роман "''Љубав, струја вода и телефон''".
Томић ради као новинар за [[Јутарњи лист]]<ref name="fakovci"/>. Добитник је награде Хрватског новинарског друштва за најбољу репортажу (1996) и колумну (2005).
