Хајдуци — разлика између измена

'''Хајдуци''' су били врста сељачке нерегуларне пешадијепјешадије која се налази у средњој и југоисточној Европи од почетка 17. до средине 19. векавијека. Репутација хајдука се разликовала од разбојничке до ослободилачке, у зависности од времена, местамјеста и непријатеља.

У 17. векувијеку чврсто су се утемељили на османском Балкану, због повећања пореза, хришћанских победапобједа над Османлијама и уоштено због пада безбедностибезбједности. Хајдучке чете претежно су бројале по стотину мушкараца, са чврстом хијерархијом на челу са једним вођом. Мета су им били османски заступници и богати људи, већином богати Турци, пљачкајући их или кажњавајући сурове Османлије или освећујућиосвјећујући се или комбиновајући све то.{{sfn|Agoston|Masters|21. 5. 2010|p=252}} У балканској фолклорној традицији, хајдук је романтичарска јуначка фигура која пљачка и предводи своје борце у борбу против османске или хабзбуршке власти.

Хајдуци из 17, 18. и 19. векавијека више су били герилци који су се борили против османске власти као пљачкаши и друмски разбојници, а чије жртве нису биле само Османлије и њихови меснимјесни званичници, него и меснимјесни трговци и путници. Као такав, термин ''хајдук'' се могао односити и на било којег пљачкаша и носио је негативно значење.<ref name=gerov>Найден Геров. 1895-1904. Речник на блъгарский язик.Хайдукъ</ref><ref name=talkoven>Л.Андрейчин и др. 2006. Български тълковен речник. Четвърто издание</ref>

Етимологија речиријечи „хајдук” је нејасна. Према једној теорији пореклопоријекло води од турске речиријечи haidut или haydut ( разбојник), коју су првобитно кориситле Османлије за угарске и пољско-литванске пешадијцепјешадијце. Друга теорија указује на то да речријеч пореклопоријекло води од мађарске речиријечи hajtó или hajdó, која значи гонич (говеда).<ref>Petrović, Aleksandar. These persons become later soldiers at the Hungarian-Ottoman Serbian border and fight against the Otoman Turks. [http://www.rastko.org.rs/istorija/xix/apetrovic-banditry_eng.html ''The Role of Banditry in the Creation of National States in the Central Balkans During the 19th Century''] {{Wayback|url=http://www.rastko.org.rs/istorija/xix/apetrovic-banditry_eng.html |date=20130801031709 }}</ref> ОбеОбје теорије нису нужно супростављене једна другој, а ријеч хајдук у балканским језицим настала је од турске ријечи haiduk или hayduk (разбојник).<ref name="gerov"/><ref name="talkoven"/><ref>Младенов, Стефан. 1941. Етимологически и правописен речник на българския книжовен език</ref>

[[Срби]] су се одметали у хајдуке из различитих разлога. Кад би неко био оптужен за нешто и притом био позван на суд, ако не би смеосмио да се појави на суду притом се одметнувши.

Неки хајдуци попут [[Бајо Пивљанин|Баје Пивљанина]] и Лимуна су постали од првих племића након што су [[Османско царство|Турци]] потпуно завладализавладал у шумамашуме, често се придруживао хајдучким дружинама.и Србијом и Босном и Херцеговином, нарочито у XVI и XVII векувијеку, па су чували млетачко приморје од Турака. Они су имали и по преко сто другова, са којима су летиљети четовали по [[Босна и Херцеговина|Босни и Херцеговини]], а зимовали по градовима у [[јадранско море|јадранском]] приморју. Најпознатији такви су били: Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар идр. чија се имена спомињу и у [[списак српских народних песама|српским народним песмамапјесмама]].

Према народном предању, празник [[Ђурђевдан]], у [[пролеће|пролећепрољеће]], био је „хајдучки састанак“, а [[Митровдан]], на [[јесен]], „хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума, због зиме и остајали у кућама својих поверљивихповјерљивих људи, јатака, углавном прерушени у слуге. Јатаци су живели у селима и варошима и набављали храну за хајдуке и чували их у својим кућама у случајевима великих неприлика. Хајдуци су заузврат њима помагали и доносили им део отетих добара. Кад би неки јатак издао хајдука, следила је тешка освета која се обично завршавала смрћу.

[[Кодекс]] хајдука је био такав да је било строго забрањено и сматрало се нечасним напасти и опљачкати сиромашног човека, осим ако је у питању добро оружје. Насупрот томе, уобичајена радња је била опљачкати богатог човека, нарочито трговце на путу. Такође „прави хајдук“ никад неће убити човека да би учинио зло, него обично из освете. У старијим временима су хајдуци нападали и царска кола кад превозе новац и злато, али су касније престали јер је обично [[раја]] плаћала те дугове и због тога страдала. Ако би напали богатог човекачовјека и не би нашли новца, знали су отимати брата или жену дотичне особе па их држати док не плате уценууцјену.

Хајдучке дружине имале су уделаудјела и у [[Српска револуција|устанцима против Турака]] [[1804]] — [[1815]]. године. Многе устаничке војводе били су раније хајдуци или харамбаше. Нападали би и отимали новац углавном турским караванима и враћали их народу, а већи део су ипак остављали за себе.

У свакој кнежевини је било по неколико „пандура“, који су били углавном Срби, а често измешаниизмијешани и са Турцима, који су били задужени за борбу против хајдука. Кад би знатно порастао број хајдука и кад би почели пуно убијати и отимати, онда би се и сав народ дизао у потеру. Иако је међу овим народом знало често бити и самих јатака, потерепотјере су се знале завршавати смрћу хајдука. Главе би им тада биле однесене Турцима и набијане на кочеве ради упозорења. Ако би се ухватио жив хајдук, био би јавно набијен на колац.

Обично, што је турски владар био бољи и народу био лакши живот, било је и мање хајдука, а ако би услови живота били тежи, онда је било и више хајдука. Ако би се потере често завршавале неуспехом, и ако би број хајдука постао превелики, а народ их не успеваоуспијевао похватати или побити, онда би Турци улазили међу народ и уценамауцјенама, затвором и [[глоба]]ма тералитјерали сељаке да издају хајдуке и хајдучке јатаке. Оваква акције су се звале „[[тефтиши]]"„тефтиши“.

У [[19. век|19. векувијеку]] у Србији јавља се нови вид хајдучије. Људи се почињу одметати у шуме од власти, како би пљачкали трговце и земљопоседникеземљопосједнике и узимали пленплијен за себе. Хајдучија више нема ослободилачки дух (као за времевријеме Турске владавине), већ чисто социјални и разбојнички карактер. Српске власти дуго су се бориле против хајдука, и тек крајем XIX векавијека успелеуспјеле су их истератиистријебити. Неки реткиријетки су се, међутим, задржали у шумама чак и почетком [[20. век|XX векавијека]]. По великом броју хајдука у 19. векувијеку био је познат [[Ужице|ужички]] крај, гдје су се, на [[Златибор]]у, чак и читаве породице традиционално одметале у хајдуке, попут [[Шуљагићи из Драглице|Шуљагића-Шишаковића]].

У српској народној поезији постоји читав циклус епских песамапјесама посвећених хајдуцима и [[ускоци|ускоцима]]ма, народним бранитељима од Турака.

Најпознатији српски хајдуци били су [[Старина Новак]], [[Мали Радојица]], [[Стари Вујадин]], [[Бајо Пивљанин]], [[Сењанин Иво]],[[Карађорђе Петровић]] Јанковић Стојан, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар идр. Од свих њих се каже да је најстарији Старина Новак. У Босни, на Романији, постојала је Новакова стијена, за коју се говорило да је на путу држао прострту кабаницу и поред ње сабљу забодену у земљу, па су путници по својој вољи бацали понешто на кабаницу.

И код турака је било одметника попут хајдука. Они се међутим нису звали хајдуци него „кесеџије“. Они се нису крили по шумама, него су ишли јавно на коњима и одећаодјећа им је била другачија него код хајдука. Кесеџија се у једном периоду појавило у великом броју у Македонији, и пошто их је испочетка било највише из вароши Крџе, прозвали су их „[[крџалије]]“. Они су ишли јавно на коњима, и нису уцјењивали људе него читаве вароши. Оне вароши које нису хтјеле или могле плаћати уценеуцјене биле су нападане и паљене, као што је био случај са великим [[Цинцари|цинцарским]] насељем [[Москопоље]]. У међусобном говору су користили [[турски језик|турски]] и [[албански језик|арнаутски језик]]. Користили су дугачке пушке, „крџалинке“, чији је [[кундак]] био знатно другачији од осталих пушака. Уз њих су увијек ишле и младе [[ропство|робиње]], „ђувендије“, које су им помагале у биткама а у слободно вријеме играле и певалепјевале уз [[тамбура|тамбурутамбуре]].

Крџалије су често радиле као плаћеници, у споровима двије странке на страни која више плати, па и у читавим [[рат|ратовима]]овима. Вође највишег ранга су се звале „[[бимбаша|бимбаше]]“, који су под собом имали више „[[буљукбаша|буљубаша]]“. Најпознатије бимбаше су били Хаџи-Манов, Дели-Кадрија, Кара-Фејзија и Српски, [[Русија|руски]], турски и [[Немачка|њемачки]] ратови су их током времена потпуно истријебили.