Петар I Карађорђевић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 50:
После убиства кнеза [[Михаило Обреновић|Михаила]] у мају [[1868]], политички кругови блиски династији [[Обреновићи|Обреновић]] прикључили су [[намеснички устав|новом српском Уставу]] и одредбу којом се породици [[Карађорђевићи|Карађорђевић]] забрањује повратак у отаџбину и одузима сва имовина.
Петар се, [[1870]], придружио [[Легија странаца|Легији странаца]] француске војске и са њом учествовао у бројним борбама због чега је одликован споменицом рата од 1870. Године [[1875]]. радио је на организовању и активно учествовао у [[невесињска пушка|босанско-херцеговачком устанку]] под псеудонимом ''Петар Мркоњић'' да не би био откривен од стране Обреновића. Након неуспеле [[Тополска буна|Тополске буне]] [[1877]], водио је живу политичку активност.
У лето [[1883]]. године на Цетињу се оженио [[Зорка Карађорђевић|кнегињом Љубицом-Зорком]], најстаријом кћерком црногорског кнеза [[Никола I Петровић|Николе]]. У том браку рођено је петоро деце: кћерке [[Јелена Карађорђевић|Јелена]] и [[Милена Карађорђевић|Милена]] (умрла као дете), и синови [[Ђорђе П. Карађорђевић|Ђорђе]] (одрекао се права наследства престола [[1909]].), [[Александар I Карађорђевић|Александар]] и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на [[Цетиње]], где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, кнежевић Петар продао је кућу у Паризу [[1894]], и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије никада нису престајали, пре свега са [[Никола Пашић|Николом Пашићем]], прваком [[Народна радикална странка|Радикалне странке]] и са [[Алекса Жујовић|Алексом Жујовићем]], такође виђеним чланом Радикалне странке са којим је друговао и у избеглиштву у западној Србији и Босни и тако је створено пријатељство за сва времена.
| |||