Монаштво — разлика између измена

+
(+)
'''Монаштво''' ({{јез-грч|μοναχος}} [-{''monachos''}- — монахос] — „самотник“) је начин [[живот]]а посвећен искључиво духовности ([[молитва|молитви]], [[созерцање|контемплацији]] и [[аскеза|подвижништву]]) у потпуном повлачењу од [[свет]]а. Све велике светске [[религија|религије]] имају неку врсту монашке традиције.<ref name="Енциклопедија живих религија">''Монастицизам'', Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд. {{page|year=2004|id=ISBN 978-86-19-02360-3|pages=}}</ref>
 
Неки од назива за [[монах]]а су: редовник (који припада монашком реду), калуђер ([[Грчки језик|грч.]] -{''kalógeros''}- — „добри старац“; назив кориштен у [[Византија|Византији]] за старе монахе) и црноризац ({{Јез-стсл|чръноризьць}}; по црној [[одежда|одежди]] коју носи), чрнци... док је назив за мирјане, световњаке био бјелци. [[Иван Јастребов]] цитира Хрисовуљу цара Душана по којој световњацима није дозвољено да живе у манастиру заједно с монаима: Дворјане бјелци да не стое у двор, но да им се да стан изван манастира. <ref>{{Cite book|last= Јастребов |first= Иван |authorlink= |title= Стара Србија и Албанија, pp. 120., 121. |year= 2018 |url= |publisher= Службени гласник |location= Београд |id= }}</ref>
 
Место на коме монаси заједнички живе се назива [[манастир]] (или монастир).
 
== Будистичко монаштво ==
{{mainMain|Сангха}}{{будизам}}
[[Сангха|Санга]] је [[будизам|будистичка]] монашка заједница коју је основао лично [[Сидарта Гаутама|Готама Буда]], оснивач будизма.<ref name="Енциклопедија живих религија" /> Реч сангха на [[пали]]ју значи [[скупштина]] или сабор и тај термин је у Будино време коришћен за окупљања на којима су [[племе]]нски савези разматрали своје послове.<ref name="Rečnik budizma">Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.</ref>
 
Чланови сангхе су постајали они који прихватају [[дарма|дхаму]], напусте породични живот и постану лутајући просјаци (''бхикуи''). Бхику је био познат и као ''пабађака'', онај ко је отишао (види: [[отшелник]]). Прелазак са луталачког живота на уређене монашке заједнице изгледа је био повезан са праксом заједничког окупљања луталица током три месеца монсунских киша (од јула до септембра) у јавним склоништима<ref name="Rečnik budizma" />.
[[Датотека:Japanese buddhist monk by Arashiyama cut.jpg|лево|мини|Јапански монах проси храну.]]
Припаднику сангхе било је допуштено поседовање тек најпотребнијих личних предмета: одоре и зделе за милодаре (у коју је примао храну); то су била спољашња обележја његовог посвећеног верског живота, по којима се разликовао од обичних луталица; поред тога било му је допуштено да има и иглу (за крпљење одоре), [[бројаница|бројанице]] (за медитацију), бријач за [[бријање]] главе, и филтер за цеђење питке воде, како би спасао животе свих ситних инсеката који могу да се задесе у њој<ref name="Rečnik budizma" />.
 
Правила и прописи у погледу уређења и живота сангхе чине Винају, или дисциплину; та правила су прикупљена у традиционалном спису познатом као [[Винаја-питака]]. До првих неслагања у оквиру сангхе дошло је око кршења монашке дисциплине, што је било повод за одржавање два [[будистички сабори|будистичка сабора]]: њихов исход огледао се у одвајању махасангхика од стхавира у сангхи. Данас је у земљама тераваде сангха подељена у више школа (никаја).
 
Сангха има важну улогу у друштву будистичких земаља, која се заснива на узајамним односима између монаха и световњака. Први су чувари и преносиоци Будиног учења (дхаме) и учитељи световњака; други се, заузврат, старају о њиховим материјалним потребама снабдевајући их храном, одећом и подижући им манастирска здања<ref name="Rečnik budizma" />.
 
У неким теравадинским земљама присутан је обичај да дечаци проведу неколико година у сангхи пре но што достигну пунолетство; они који то чине стичу већи углед од других, који не упражњавају ову праксу<ref name="Rečnik budizma" />. Такво краткотрајно приступање сангхи често се предузима током три месеца Васе, кишног раздобља, или „будистичког Великог поста“.
 
== Хришћанско монаштво ==
{{mainMain|Хришћанско монаштво}}{{Хришћанство}}
 
Хришћанско монаштво се ослања на она [[Исус]]ова учења која саветују сиромаштво, целибат и потпуно посвећивање Богу. Монастицизам у хришћанству укључује издвајање од друштва, испосништво, физички рад, молитву, рецитовање [[Библија|Светог писма]] и трагање за савршенством у мистичком искуству.<ref name="Енциклопедија живих религија" />
 
Главни мото монаштва је [[љубав]], према [[Бог]]у више него према ичему другом. Монаси на своје [[спасење]] не мисле из егоистичних побуда, него из љубави према Богу. [[Душа]] човечија припада Творцу, и подвижник хоће да је Богу ода у достојном стању.<ref name="О монаштву" />
 
=== Историја хришћанског монаштва ===
 
У периоду [[рано хришћанство|раног хришћанства]] није било [[манастир]]а нити монаштва. Или, како неки сматрају, сви хришћани су били монаси јер су себи постављали оне моралне задатке (све осим [[целибат]]а) који ће касније постати задаци првенствено монаштва.<ref name="О монаштву">[http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Osnovi/Dijalozi/Dijalozi07.htm Валентин Свенцицки, О монаштву] {{Wayback|url=http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Osnovi/Dijalozi/Dijalozi07.htm |date=20080305005041 }}, Приступљено 13. 4.април 2013.</ref> Промене које су се збиле крајем [[3. век]]а прихватањем [[хришћанство|хришћанства]] за званичну религију [[Римско царство|Римског царства]], састојале су се у мењању хијерархије вредности и постепеном подређивању вере практичном животу, а монаштво се јавило као реакција на ту промену.<ref>[http://www.verujem.org/teologija/smeman_monastvo_lit.htm Александар Шмеман, Монаштво и литургија] {{Wayback|url=http://www.verujem.org/teologija/smeman_monastvo_lit.htm |date=20071114095557 }}, Приступљено 13. 4.април 2013.</ref> Пошто се Црква увећавала по чланству, све је више проницао у њу светски, хришћанству туђ дух. То је почело да оптерећује најревносније хришћане, који нису хтели да посветове [[Црква|Цркву]], већ су почели да кидају спољну везу са светом.<ref name="О монаштву" />
 
[[Датотека:Augustinermunk, Nordisk familjebok.png|мини|лево|Августиновски монах.]]
Монашки покрет је настао у Нитријској пустињи у [[Египат|Египту]] крајем 3. и почетком [[4. век]]а, а његови оснивачи су били хришћански [[Копти]] и египатски [[Грци]]. Оцима монаштва се сматрају свети [[Антоније Велики]], [[Павле Тивејски]], [[пахомије|свети Пахомије]] и [[Ава Амун]]. Антоније се сматра оснивачем отшелничког монаштва, а Пахомије манастирског општежитија. Збирке изрека славних пустињских отаца и приче о њиховим животима су поставили основне норме монаштва. Из Епипта се монаштво брзо проширило у Палестину, Сирију, Месопотамију, Малу Азију и даље у Италију. Монаштво није започело као установа или институција Цркве, већ је било стихијна и спорадична појава. Монаштво је започело као лаички и приватан покрет, а оснивачи монаштва нису имали чинове у црквеној јерархији, сматрајући да је то неспојиво с монашким звањем. У монашким заједницама Истока је постојала јака тежња ка напуштању световних добара.<ref name="Britannica">[http://www.britannica.com/EBchecked/topic/37864/asceticism/433/Forms-of-religious-asceticism Asceticism, Encyclopædia Britannica], Приступљено 13. 4.април 2013.</ref> [[Манастир]]и су у почетку од стране црквених и световних [[власт]]и сматрани за појаву која делује изван званичних институција и постојала је тензија између црквеног [[клер]]а и монашких заједница.
 
Монашке заједнице, које су се развиле од пустињских отаца, су током 4. и 5. века преплавиле урбане центре Истока, посебно [[Константинопољ]] и [[Антиохија|Антиохију]].<ref name="Frank">Frank, Georgia. 2000. The Memory of the Eyes: Pilgrims to Living Saints in Christian Late Antiquity. Transformation of the Classical Heritage. Los Angeles: University of California Press (pp. 13-14)</ref> Ови „слободни“ монаси нису потпадали под било какав вид црквеног или [[епископ]]алног надзора, већ су лутали улицама упражњавајући нерад, проповедајући, па чак и шиканирајући људе.<ref name="Frank" /> Црква је реаговала тако што је осудила овакав начин живота као [[Месалијани|месалијанску]] јерес, чиме су успостављени темељи традиционалног облика монаштва који се развио у средњем веку, са манастирима и њиховим старешинама ([[игуман]]има, [[ава|опатима]]).<ref>Dunn, Marilyn. The Emergence of Monasticism. Oxford, Blackwell Publishers (pp. 58-89), 2000.</ref> Настанком кеновијског (или ценобитског) облика монашта, општим монашким правилима је додато и покоравање старешини.<ref name="Енциклопедија живих религија" /> Али поједини подвижници су одлазили и из манастирских заједница, зато што су општежитељни манастири ипак живели у додиру са светом.<ref name="О монаштву" /> То су били отшелници, пустињаци, анахорете, столпници, затворници. Међутим, без обзира ли су живели осамљено или у заједници, монаси су тежили да задобију [[врлина|врлину]] [[понизност]]и, која је значила одвајање од световних жеља и губитак егоцентричног погледа на свет.<ref name="Енциклопедија живих религија" />
 
Иако заповест о сталној молитви није у хришћанству била нешто ново<ref>„Молите се без престанка“ - каже апостол у првој посланици Солуњанима 5,17.</ref>, била је нова идеја молитве као јединог садржаја живота, ради чега је било потребно издвајање од света и свих његових обавеза. [[Анахореза]] (издвајање) је била основна новина монаштва, појава у животу Цркве која није имала преседана. Монаштво настаје из искуства неуспеха, из немогућности да се помире два става хришћанске антиномије - „не од овога света“ и „у свету овоме“. Одатле и „анахореза“, одлазак из света, повлачење у пустињу или манастир, повлачење физичке границе између себе и света. Ипак, временом долази до повратка монаштва у црквену заједницу и постепено прерастање у црквену институцију. Тај процес се изражавао и у физичком враћању монаштва, то јест подизању манастира и у градовима, у самом центру „света“.
У току историје, хришћанско монаштво се развијало у два облика:
* [[анахоретско монаштво]] (гр. αναηοπειν - отићи, удаљити се), пустињско односно потпуно усамљено повлачење од света.
* [[киновијско монаштво]] (гр. κοινος + βιος, coenobium) у општежитију, то јест у организованој заједници или манастиру.
 
По узору на јерусалимску цркву, киновијско монаштво основао је [[пахомије|свети Пахомије]] у [[4. век]]у у Горњем Нилу. Нешто касније и свети [[Василије Велики]] написао је Велика и Мала правила на темељу којих су уређивани византијски манастири. Монаси живе у својим ћелијама, али се заједнички моле и обедују. Монах мора упражњавати три завета: послушност, сиромаштво и девственост ([[целибат]]).
 
== Спољашње везе ==
{{CommonscatCommons category|Monasticism}}
* [http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%9C%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE Монаштво] (pravoslavlje.net)
* [https://web.archive.org/web/20080305005041/http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Osnovi/Dijalozi/Dijalozi07.htm Валентин Свенцицки, О монаштву]