Манастир Марча — разлика између измена

| година оснивања = [[16. вијеквек]]

Манастир није сачуван, али је на његовим остацима [[1925]]. године саграђена капела, у селу [[Стара Марча]], на ријециреци [[Глоговница|Глоговници]], између [[Чазма|Чазме]] и [[Клоштар Иванић]]а.<ref>[http://sloboda.snd-us.com/index.php?option=com_content&view=article&id=1215:marcanska-unija-duhovni-genocid&catid=9:istorija&Itemid=123 Часопис Слобода бр. 2063: Марчанска унија — духовни геноцид, Архимандрит Леонтије (Алавања), 10. 2. 2013.]{{Мртва веза|date=09. 2018 |bot=InternetArchiveBot |fix-attempted=yes }}, Приступљено 18. 2. 2013.</ref>

== ПрошлостИсторија ==

У другој половини [[16. вијеквек]]а, дабробосански митрополит Гаврило Аврамовић<ref>Никола Беговић: "Историја Србске цркве...", Нови Сад 1877. године</ref> је пребјегаопребегао на ово подручје, бјежећибежећи од [[Османско царство|турског]] осветезулума, са седамдесет инокакалуђера из [[Манастир Рмањ|манастира Рмња]]. Они су овде основали манастир око 1609. године, који је касније био сједиштеседиште новоосноване [[Марчанска епархија|марчанске епархије]] .

[[Римокатоличка црква]] чинила је притиске на православни народ и свештенство да пређу у [[католицизам]]. Епископ Вретанијски Симеон [[1611]].<ref>"Историја српског народа", Београд 1993. године</ref> године, је присилно морао отићи у [[Рим]] да призна [[Папа|папу]], који му је 15. новембра исте године издао именовање за владикуепископа српског народа у [[Угарска|Угарској]], [[Славонија|Славонији]] и [[Хрватска|Хрватској]]. Епископ [[Симеон Вретања]] (1611-1630) је први унијатски владика у Марчи.<ref>"Српски сион", Карловци 1904. године</ref> Сва имања око манастира Марче која су припадала цркви Свих Светих, додијелиододелио је тада Папа манастиру Марчи.

Све што је Симеон Вретанијски као надстојатељархимандрит и владикаЕпископ саградио у Марчи било је од дрвета. Он у својој молби Папи вели да је почео градити [[Црква (грађевина)|цркву]] и мали манастир. Народ је помагао. Око Марче се крче шуме и саде виногради, обрађују се њиве и ливаде, граде се воденице, копају рибњаци а у Маринковцима се постепено уредила манастирска економија. Створен је веома лијеплеп посједпосед. Ту је било 170 јутара шуме, 7 јутара оранице, 100 јутара ливада и 150 јутара винограда, а на мајуру у Маринковцима било је 70 јутара шуме и 16 јутара ливаде.

Након Симеонове смрти [[1630]]. године на његово мјестоместо постављен је, 8. маја 1630. године, марчански надстојатељигуман Максим Предојевић (1630-1642)<ref name=":0">{{Cite book|title=Споменица календар гркокатолика крижевачке бискупије за годину 1931.|last=Шимрак|first=Др. Јанко|publisher=Народна просвјета|year=1930.|isbn=|location=Загреб|pages=33}}</ref>. Максим је остао упамћен по бескомпромиснојбескомпромсној борби за одбрану [[Православље|православља]] и народних права српских [[крајишник]]а.

Њега је насљедионаследио његов сродник Гаврило Предојевић (1642-1644). У његово вријемевреме долази нова скупинагрупа инокакалуђера из манастира Рмња под вођствомводством надстојатељаигумана Кирила Никшића. Долазак ових рмањских инокакалуђера добропозитивно је дјеловалоделовало на развој манастира Марче. Један од њих, Сава Станиславић, постао је ускоро марчански [[архимандрит]], а од [[1684|1648]]. године и [[епископ]]. Под његовим вођством започета је градња манастирског храма почетком маја [[1654]]. године.

Владику Саву који је био ђакон свог претходника, Василија Предојевића (1644-1648),<ref name=":0" /> наследио је Гаврило Мијакић (1663-1670). Њега је именовао [[Леополд I, цар Светог римског царства|цар Леополд први.]] Мијакић је био пријатељ породице Зрински. У мају 1668. је Мијакић отишао у Беч гдјегде се у то вријемевреме налазио и [[Petar Zrinski|Петар Зрински]] који је Мијакића представио канцелару Селепчењију пред којим је Мијакић признао католичку веру. Међутим, због завјерезавере против цара, Петар Зрински и [[Крсто I Франкопан|Крсто Франкопан]] су 17. априла 1670. затворени у тамницу у Бечу. И владика Мијакић је ухапшен и затворен у карловачку тврђаву. Из карловачке тврђаве је био премјештенпремештен у сењску тврђаву гдјегде је био затворен до краја јула 1671. године. Након тога је одведен преко Љубљане у Грац. Осуђен је на доживотни затвор гдјегде је и умро 1686. године.<ref name=":0" /> ПосљеПосле његове смрти, у Марчу је силом доведен [[гркокатолицизам|унијат]] Павле Зоричић.<ref>Никола Беговић, наведено дело</ref> [[Леополд I, цар Светог римског царства|Цар Леополд]] је 28. фебруара [[1671]]. именовао Зоричића за марчанског владикуепископа. Марчански иноцимонаси су негодовалипротестовали не желећи да прихвате унијатског владикуепископа, због чега су били утамничени. Маја [[1672]]. године марчански иноцикалуђери су оковани одведени у ропство на [[Малта|Малту]]. На њихово мјестоместо Зорчић је у Марчу довео унијатске инокемонахе.

ПослијеПосле Зорчића силом су довођени и остали владикеепископи-унијати. Унијатско монаштво се временом осипало, тако да је [[1732]]. године комисија која је обишла све парохијске центре у Генералату утврдила да је у читавом генералату остало само тројица инокамонаха и њихов владикаепископ у Марчи. ПослијеПосле овога Срби су [[1735]]. године поново добили православног владикуепископа који је немајући резиденције своје сједиштеседиште прениопренео у [[Северин]], захтјевајућизахтевајући повратак Марче.

[[Датотека:Marča Monastery.jpg|мини|лево|400п|Цртеж А. Маргетинац ''„Крижоки и Ђуроки“'', рукописна књига из 1895. према цртежу из 1777. Црква дужине 26,6м и 7,6м широка. Ћелијско здање окружавало је цркву са три стране. Све је било ограђено зидом са одбрамбенимобрамбеним кулама. На сјевернојсеверној страни, поред порте стајала је мала Црква Св. Николе.<ref>[http://www.mitropolija-zagrebacka.org/index.php?option=com_content&view=article&id=39%3A2009-12-23-09-25-24&catid=2&Itemid=5&lang=sr-cir СПЦ — Митрополија Загребачко-Љубљанска: Православни манастири у Хрватској и Славонији, протојереј-ставрофор Душан Кашић, Манастир Марча], Приступљено 18. 2. 2013.</ref>]]

Царском заповјешћузаповешћу 3. децембра [[1738]]. године Марча је поново одузета од православних и предана унијатима. Као посљедицапоследица ове одлуке 28. јуна [[1739]]. године манастир Марча је запаљен, при чему је изгорјелаизгорела црква и све монашке келије. Паљевина је била дело харамбаше Томашевића.<ref>Милан Радека: "Горња Крајина III Карловачко владичанство", Загреб 1975. године</ref> ПријеПре паљења изнијетеизнете су из манастира, народне повластицепривилегије, архива и богослужбене ствари и књиге и пренијетепренете у Северин, а богослужбене ствари и књиге у [[Манастир Лепавина|манастир Лепавину]].

За време надстојатељаигумана Методија [[1740]]. године почиње обнова манастира. Његови насљедницинаследници надстојатељигуман Григорије и надстојатељигуман Ђорђе Петровић завршавају обнову до [[1747]]. године.

На пожунскомпожупском сабору [[1741]]. године на захтјевзахтев хрватског племства донесен је 46. законски чланак, којим се владициепископу Симеону одузима Марча и он се окован шаље у [[Копривница|Копривницу]] у тамницу гдјегде је и умро 16. марта [[1743]]. године.

Марчански иноцикалуђери склонили су се у манастир Лепавину гдјегде су пренијелипренели већину црквених књиге и ствари. На њихово мјестоместо поново су доведени унијати. Околни пароси такође су прогнани са својих парохија, тако да је марчанска околина остала без иједног православног свештеника.

Кад је у [[Беч]]у примљен извјештајизвештај о одузимању Марче, царица [[Марија Терезија]] је 26. септембра [[1753]]. године одредила да осморица изгнаних инокакалуђера пријеђупређу у [[Манастир Плашки|манастире Плашки]] и [[Манастир Гомирје|Гомирје]]. На ово је надвладикамитрополит Павле Ненадовић одговорио да у Плашком нема никаквог манастира, а Гомирје не може примити ове инокекалуђере због множине братства. Царица је 5. новембра [[1753]]. године обавијестилаобавестила надвладикумитрополита да се Марча не може повратити Србима, јер су је они отели, а црква и села око Марче заузета су само у потребним границама.

[[1754]]. године издат је нови закон о [[Војна крајина|Крајини]] који је уништио сваки траг о повластицамапривилегијама што је иницирало Северинску буну [[1755]]. године. Након што је буна угушена на народном збору у Северину [[1755]]. Срби донесе одлуку да се одричу Марче. Пошто се са тим сагласио и костајничко-северински епископ Јосиф Стојановић поднијетаподнета је царици молба да се из Марче протјерајупротерају унијати и да се манастир уступи пијаристима-римокатоличким иноцимакалуђерима. Царица је одмах издала одлуку И усвојила молбу Срба. [[1755]]. 1. септембра пијаристи су дошли у Марчу и основали њемачкунемачку и латинску школу.

Пијаристи се нису дуго задржали у Марчи, школа није имала успјеха,успеха јер су се [[Срби]] послијепосле горког искуства и према овим римокатоличким иноцимакалуђерима односили са неповјерењемнеповерењем. Зато је школа послијепосле пар година укинута а пијаристи су прешли у [[Бјеловар]] [[1756]]. године. Марчу су задржали само као своје имање. ПослијеПосле њиховог одласка, Марча је опустјелаопустела. Држава је продавала манастирску земљу и од тог новца градила манастир пијаристима у Бјеловару (данас жупни двор), манастир је полако рушен.

Читав вијеквек и по мјестоместо гдјегде је био манастир Марча ничим није било обиљеженообележено. Тек [[1925]]. године подигнута је на самом црквишту, на мјестуместу олтара, православна [[Параклис|капела]] и надстрешница код које се сваке године [[Православље|православни]] народ овог краја окупља на дан [[Гаврило|Сабора Светог Арханђела Гаврила]] ([[13. јул]]а по црквеном календару).

== ПовезницеИзвори ==

== ИзвориЛитература ==