Екваторијална Гвинеја — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Робот: обликовање ISBN-а |
м popunjavanje sablona page; козметичке измене |
||
Ред 74:
Већина људи Екваторске Гвинеје су [[Банту]] порекла.<ref>[http://books.google.hr/books?id=CnlkA-QBizAC&pg=PA9&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false Well Oiled: Oil and Human Rights in Equatorial Guinea]</ref> Највеће племе је [[Фанг (народ)|Фанг]], које је аутохтоно на копну ([[река Муни]]), али значајне миграције на острво Биоко су резултирале тиме да Фанг становништво премашује број ранијих Банту становника, племена [[Буби (народ)|Буби]]. Народ Фанг чини 80% становништва Екваторске Гвинеје<ref>[http://news.bbc.co.uk/2/hi/africa/3098007.stm Equatorial Guinea's "God"]. 12. 1. 2019.</ref> и састоји се од 67 кланова. Они у северном делу реке Муни говоре [[фанг-нтуму]], док они на југу говоре фанг-оках. Та два наречја су различита, али ипак међусобно разумљива. Фанг наречја се такође говоре у деловима суседног [[Камерун]]а (Булу) и [[Габон]]а. Булу Фанг из Камеруна су традиционални ривали Фанговаца на реци Муни. Народ Буби, који чини 15% становништва, је аутохтон на острву [[Биоко]]. Традиционална црта разграничења између Фанга и „племена плаже” било је село Нифанг (''граница Фанга'') у залеђу Бате.
Осим тога, ту су и обалска племена, која се понекад називају Ндове или „Плајерос” („људи плаже” на шпанском): Комбес, Бујебас, Баленгуес и Бенгас на копну и острвима, те Фернандинци, Крио заједница на острву Биоко. Заједно, ове групе чине 5% становништва. Неки Европљани (углавном шпанског или португалског порекла) - међу њима и они мешани са Африканцима - такође живе у држави. Већина Шпанаца је напустила острво након стицања независности. Ту је све већи број странаца из суседног Камеруна, Нигерије и Габона. Према Енциклопедији народа (2002) 7% Биоко острвљана су били Игбо, етничка група из југоисточне Нигерије. <ref>Minahan, James (2002). Encyclopedia of the Stateless Nations: A-C. Greenwood Publishing Group. p. 330. {{page|year=|id=ISBN 978-0-313-32109-2|pages=}}
Екваторијална Гвинеја је такође дозволила насељавање многим европским насељеницима других националности, укључујући и британске, француске и немачке, који су дошли у потрази за послом. Ту је и група Израелаца и Мароканаца. Око 100.000 житеља се одселило у Камерун, Габон и Нигерију због диктатуре [[Francisco Macías Nguema|Франциска Макиаса Нгуеме]]. Неке заједнице Екваторијалне Гвинеје такође се могу наћи у Латинској Америци, САД, Португалу и Француској. Искориштавање нафте је допридонело удвостручењу становништва у Малабу.
Ред 118:
* {{Cite book|ref=harv|title=Africa 2012|first=James Tyler|last=Dickovick|publisher=Stryker Post|year=2012|id=ISBN 978-1-61048-882-2|page=180|url=https://books.google.com/books?id=NdyYjQxd7uEC&pg=PA180|accessdate=18. 12. 2012}}
* {{CIA World Factbook}}
* [[Max Liniger-Goumaz]], ''Small Is Not Always Beautiful: The Story of Equatorial Guinea'' (French
* [[Ibrahim K. Sundiata]], ''Equatorial Guinea: Colonialism, State Terror, and the Search for Stability'' (1990, Boulder: Westview Press) {{page|year=|id=ISBN 978-0-8133-0429-8|pages=}}.
* [[Robert Klitgaard]]
* [[D.L. Claret]]. ''Cien años de evangelización en Guinea Ecuatorial (1883–1983) / One Hundred Years of Evangelism in Equatorial Guinea'' (1983, Barcelona: Claretian Missionaries).
* [[Adam Roberts (scholar)|Adam Roberts]], ''The Wonga Coup: Guns, Thugs and a Ruthless Determination to Create Mayhem in an Oil-Rich Corner of Africa'' (2006, PublicAffairs) {{page|year=|id=ISBN 978-1-58648-371-5|pages=}}.
| |||