Српскохрватски језик — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
мНема описа измене |
||
Ред 49:
'''Српскохрватски језик''' је посебан [[јужнословенски језици|јужнословенски језик]], који је током знатног дела 20. века био званични језик на просторима бивше [[Југославија|Југославије]], а уједно и [[примарни језик]] на просторима Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Ради се о [[плурицентрични језик|плурицентричном]] језику, који се крајем 20. века распао на четири узајамно разумљива стандардизована [[варијетет (лингвистика)|варијетета]].
Јужнословенски језици су током средњовековног раздобља формирали континуум који се простирао од црноморских обала на истоку до јадранских обала на западу. Бурна историјска збивања на [[Јужни Словени|јужнословенским]] просторима, нарочито у време ширења [[Османско царство|Османског царства]] довела су до померања становништва и знатних језичких промена. Услед миграције становништва од југпистока ка северозападу, [[штокавско наречје]] је постало најраспрострањеније на западу [[Балканско полуострво|Балкана]] ширећи се на простор који је првобитно припадао чајкавском и кајкавском наречју. Говорници ова три наречја су се разликовали по регионалним традицијама, а неретко и по верској припадности, која је у то време сматрана доминантним идентитетским обележјем.
Током раног нововековног раздобља, језик је називан разним именима. У најширем смислу, често је називан једноставно ''словенским'' језиком, а у маниру класицизирања је понекад називан и ''илирским''. Поред уобичајених народних назива као што су ''српски'' језик или ''хрватски'' језик, повремено су употребљавани и регионални називи за језик у појединим областима. Српскохрватски је стандардизован средином деветнаестог века Бечким књижевним договором од стране српских и хрватских писаца и филолога, деценијама пре него што је успостављена југословенска држава. Од самог почетка, постојале су одређене разлике између српске и хрватске литералне форме иако су обе базиране на истом источно-херцеговачком дијалекту штокавског наречја. У двадесетом веку, српскохрватски је био званични језик у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]] под именом српско-хрватско-словеначки и касније у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији]]. [[Распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије|Распад Југославије]] довео је до различитих ставова по питању језика тако да је дошло до расцепа језика на основу етничких и политичких разлика. Након распада, новопроглашени [[бошњачки језик]] је на тај начин постао званична норма међу етничким Бошњацима, а исто се потом догодило и са језиком етничких Црногораца. Стога, српскохрватски језик се назива етничким именима српским, хрватским, бошњачким, црногорским и понекад буњевачким.
| |||