Болнице шкотских жена у Србији 1915. — разлика између измена

м
Разне исправке; козметичке измене
м (Разне исправке; козметичке измене)
Највећи број енглеских санитетских мисија стигао је у зараћену Србију посредством [[Савез шкотских женских друштава|Савеза шкотских женских друштава]], насталог ''из једног прилично широког покрета за еманципацију женског света и стицање гласачких права,'' у [[Уједињено Краљевство Велике Британије|Уједињеном Краљевству]]. Када је, 1914. године, почео Велики рат, из овог покрета, јула месеца, формирана је у Единбургу једна женска добровољачка санитетска јединица, да би се од 20. августа 1914. године шкотски женски покрет, односно његов Савез шкотских женских друштава, трансформисао се у главни штаб Болница шкотских жена за службу у иностранству.
 
Под утиском нових сазнања, о неприликама у Србији на почетку Великог рата, докторка [[Елси Инглис]] (1864-19171864—1917), секретар Савеза шкотских женских друштава, понудила је српском посланству у [[Лондон]]у да једну јединицу (Болницу шкотских жена) упути на српско ратиште. Како је на самом почетку Великог рата, на затражену медицинску и другу помоћ, од Међународног одбора Црвеног крста у Женеви, српска влада добила одговор, председника одбора Густава Адора, ''да, због рата, нема могућности да ова организација пружи помоћ и да она исту тражи од Црвеног крста других држава,'' понуду, др Елси Инглис српска влада прихватила је са захвалношћу. Тако је отпочео организовани рад Савеза шкотских женских друштава у Краљевини Србији, на Божић 2015.
 
У првим месецима 1915. године ''...пристизале су и нове медицинске мисије и добро опремљене болнице, тако да су у току 1915. године у Србији радиле поред четири велике болнице Савеза шкотских женских друштава (Женске болнице, у Крагујевцу, Ваљеву, Лазаревцу, Младеновцу), и две велике енглеско-српске болнице у Крагујевцу и Скопљу.''
Након сагледавања ситуације у граду екипа се определила за смештај у згради основне школе, која је била десетак минута од куће у којој су становали. Зграда будуће болнице, свесрдним залагањем целе екипе шкотских жена, у наредних десетак дана је окречена, дезинфикована и у њој су размештени опрема и болеснички кревети.
 
Болница је је у свом саставу имала 5 лекара, а остатак су чиниле медицинске сестра, болничарке и један возач, а касније и већи број приучених болничара, заробљених ауустроугарских војника.
 
== Болница у пуном замаху ==
 
== Болнице шкотских жена са Србима у окупираној Србији и албанској голготи ==
[[Датотека:"The Chief" (Elsie Inglis) and some of her sisters - 1916.png|300px|мини|лево|Део мисије Болница шкотских жена, на челу са др Елси Инглис]]
{| class="toccolours" style="float:right; margin-left: 1em; margin-right: 2em; font-size: 85%; background:#c6dbf7; color:black; width:30em; max-width: 40%;" cellspacing="5"
| style="text-align: center;" |
 
Од стране српске владе издата је наредба за евакуацију и страним медицинским мисијама у Србији. Већина мисија, на челу са др Елси Инглис, одбила је да изврши ову наредбу.<br />
''Сви покретни болесници били су отпуштени, чак и они тешко покретљиви, али самопожртвоване младе Британке нису желеле да дозволе да пацијентима овлада страх, да ће бити препуштени на милост и немилост непријатељу: „…ако ћемо помагати Србима, сада морамо остати на својим местима. Ми смо лекарке и болничарке – ни под којим условима не можете нас натерати да напустимо рањенике у нашим болницама. Нисмо овамо послате да се повучемо на први знак опасности.''
 
Окупација Србије затекла је; др Елси Инглис и њене болнице у Крушевцу, а леди [[Луиз_ПаџетЛуиз Паџет|Лејлу Пеџет]] у Скопљу. Новембра 1915. припаднице Болница шкотских жена имале су тежак избор: да се повуку преко Албаније са српском војском, или да падну у заробљеништво. Дао њих се вратио у домовину, део одлучио да остане, уз српске рањенике али и уз рањене Аустријанце, а део да крене у албанску голготу.
 
Део особља који је желео да остане са др Елси Инглис у Србији у Крушевцу се поделио у две групе. Једну која је са најквалитетнијом опремом из Крагујевца ушла у састав болничце у једној крушавачкој школи. Друга група је, преузела један анекс, војне болнице српске војске ''Цар Лазар'' (са преко 900 пацијената.
 
Залихе хране и лекова полако су се смањивале, а живеле су у изолацији, без правих и истинитих информација, уз разне гласине. Како су др Инглис, и њене сарадницо одбијала да потпише изјаву о окупаторовој благонаклоности према домаћем становништву, ''Аустријанци су одбијали да припадницима Болница шкотских жена признају статус ратних заробљеника, са правима које је гарантовала Женевска конвенција''.
 
Временом рад у крушевачким болницама се све више смањивао, јер није било нових прилива, а српски рањеници чим би мало заздравили, одвођени су у заробљеничке логоре.
На захтев српског посланика Бошковића Комитета федерација жена Шкотске, на челу са [[Елси Инглис|др Елси Инглис]], прихватио се обавезе прикупљања новца, набавку опреме и окупљање особља за оснивање болнице у Добруџи у којој би се санитетски обезбеђивали Срби, добровољци у Русији. Због значаја овог задатка др Елси Инглис одлучује да сама предводи и руководи болницом, са којом је кренула на далеки пут септембра 1916. године.
 
Тако су поред припремања болница за српску војску на Солунском фронту, где се већ налазила „америчка јединица“ Болница жена Шкотске, и на фронту у Румунији, основанана и опремњена санитетским материјалом купљеним новцем сакупљеним у Америци — болница у Добруџи.<ref>Вуковић Ж.: Савезничке медицинске мисије у Србији 1915. Београд: Плато; 2004.</ref>
Борбе у Добруџи трајале су од краја августа до краја октобра 1916. године. За време ангажмана на фронту у Добруџи дивизија је учествовала у пет бојева. Августа и септембра 1916. на Добруџанском фронту вођене су ретко виђене крваве борбе. За кратко време погинуло је око 3.000 њених војника и официра, док је преко 6.000 било рањено или нестало. Једноставно, њен борбени састав био је преполовљен.<ref>Суботић, В, ,,Прва српска добровољачка дивизија у Добруџи“, Добровољци у ослободилачким ратовима Срба и Црногораца, стр.111</ref>
 
У Добруџу, је Болница шкотских жена била придружена Југословенској добровољацкој дивизији, која је била формирана у јулу 1916. године у Одеси од добровољаца, пореклом јужних Словена, највећим делом Срба, бивших војника аустро-угарске војске који су били заробљени или који су пребегли у руску војску.
 
У [[Меџидија (Румунија)|Меџидији]] је др Инглис ступила у везу са штабом дивизије и пуковником Хаџићем. Након консултација са њим донела је одлуку да болницу оснује у месту Булбул Мик са прихватилиштема за рањенике, из кога би се рањеници после примарне обраде рана упућивали у болницу у Меџидији, у касарни коју су јој руске војне власти ставиле на располагање. Поред болнице Шкотских налазила се и српска војна болница (Други српски лазарет), којој је тада Шкотске болница била формално прикључена. У болници која је била смештена одмах иза линије фронта Др Инглис је одржала велику дисциплину, како би за време редовних борби, тако и током страшног повлачења, када су болницу стално бомбардовали непријатељски авиони.
 
Шотланђанке су не жалећи своје животе, свакодневно, скупљале рањенике са првих борбених линија и превозили их у својим санитетским аутомобилима до болнице.
У моменту развијања болнице 3. октобра 1916. године рањеника је било око хиљаду. Првог дана рада, транспортна колона допремила је из превијалишта у Булбул Мику 102 тешка рањеника.
 
Због сталних промена на фронту и за болницу жена Шкотске наступају нове компликације, које истовремено погађају и болницу Црвеног крста Енглеске, под руководством др Чарлса Берија, која се налазила у близини. Како се стање на фронту и даље погоршавало др Инглис проширује рад превијалишта у Булбул Мику, која се тада означава као Болница број 2. А због појаве колере и опасности од епидемије у саставу болнице основано је и одељење за изолацију.<ref name="2." />
Дешавало се и нешто неочекивано јер руске војне власти, за своју војску, постепено ангажују све више капацитете болнице у Меџидији. Доктор Елси Инглис је због тога оштро протестовала код Руса наглашавајући да је болница жена Шкотске српска болница.
 
Када је 19. октобра 1916. године ситуација постала све тежа – а канонада топова све ближа болници, њен састав је 22. октобра донео одлуку да почне повлачење под најтежим околностима. У међувремену, руске снаге и своје болнице су повукле без икакве најаве, и Болницу шкотских жена са др Инглис на њеном челу ставиле у незавидну ситуацију — да поред збрињавања рањеника, премештају болницу и сачувају санитетски материјал допремљен из Енглеске.<ref name="2." >Mc Laren ES. History of the Scottish Women’s Hospitals. London: Hodder and Stoughton; 1919.</ref>
 
=== На солунском фронту ===
Савезници су на југу Балканског полуострва 1916. организовали Солунски фронт. Рат је морао да се приведе крају, борбе су тек предстојале.Трећину снага на Солунском фронту чинили су излечени, опорављени, нахрањени, одевени и наоружани српски војници. Српски војни санитет, који је претрпео огромне губитке у току прве две године ратовања и епидемије пегавца, такође је реорганизован. У помоћ су стигле, поново и биле прве, шкотске жене са три болнице и транспортном јединицом. Дошле су и санитетске мисије из других делова Комонвелта: из Аустралије, Новог Зеланда, Канаде. Стигло је укупно 60 жена, почев од болничарки и возача санитетских возила до лекара и хирурга. Биле су то одлично опремљене и возилима снабдевене транспортне јединице почев од болничарки и возача санитетских возила до лекара и хирурга, које су еузеле евакуацију рањеника из Горничевске битке и са Кајмакчалана.<ref>Krippner, M. (1980) ''The quality of mercy: Women at war - Serbia 1915-18.'' Newton Abbot: David and Charles</ref>
 
У марту 1917. букнула је у Русији револуција. На пространом руском фронту од Балтика до Црног мора, настало је братимљење између руских и непријатељских војника. Руски војник није хтео више да се бори, већ је одлазио кући. Настала је опасност, да се српске добровољачке дивизије не увуку у комунистичку револуцију. У циљу спасавања добровољачких дивизија од ове „комунистичке пошасти”, као и због безциљности даљег останка у Русији, отпочето је 30. августа 1917. пребацивање добровољачких организованих јединица на Солунски фронт, где су биле неопходне за попуну претходним борбама проређених редова српске војске.
 
Транспортом преко Архангелска ишла је и болница на челу са др Елси Инглис – која је све више осећала како је издају резерве енергије (коју је и дотле једва имала), а малигна болест све више обузима. Све време њеног ангажовања за спас Српске дивизије и њено упућивање на Солунски фронт, др Елси Инглис прећуткивала своју болест и сваки могући спомен о болести, трпећи све време болове и тегобе за које је само она знала. Умрла је те године у [[Њукасл (Нови Јужни Велс)|Њукастлу]].
 
== Крај рата и престанак рада Болнице шкотских жена ==
Године 1918. Велики рат је ушао у своју завршницу. Када је пробијен Солунски фронт, српски војници су се незадрживо кретали у ослобађање Србије. За 45 дана прешли су 750 километара и успут ослобађали део по део српске земље. У стопу су их пратиле транспортне јединице Болница шкотских жена.<ref name="90." />
 
Првог новембра 1918. Дунавска дивизија Прве армија под командом војводе Петра Бојовића ослободила је Београд. Велики рат је приведен крају. Првог децембра 1918. регент Александар Карађорђевић проглашава уједињење Србије у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.<ref name="90." >Mikic Z. ''Bolnice skotskih zena: 90. godisnjica njihovog delovanja u Srbiji''. Med PregI2005;58(11-1211—12):597-608.</ref>
 
Након завршетка Великог рата почетком 1919. године Болнице шкотских жена су расформиране. Највећи део њених припадница се вратио у своје матичне државе, док су поједини чланови тих мисија наставили да се баве хуманитарним активностима у Србији. Оснивали су болнице и сиротишта, бринули се о деци и инвалидима, остављали задужбине у новцу и опреми, школовали ђаке, стипендирали жене лекаре.<ref>St. Clair Stobart: ''Spirit of Democracy'', 1918.</ref>
 
Затечена средства предата су новооснованом Меморијалном фонду Елси Иглиас ''(Elsie Inglis Memorial Fund)'', којем су више година касније стизале бројне донације из целог света. Средства из овог фонда у Србији су послужила за изградњу болница и института (''Спомен болница за жене на Дедињу'', ''Лабораторија на Институт за физиологију'' у Београду итд).<ref>Mikić, Ž. [2008]. ''Srpska majka iz Škotske - dr Elsi Inglis (1864-19171864—1917)''. Medicinski pregled, 61(7-87—8), 419-426.</ref>
 
== Напомене ==
* [[Болница шкотских жена на солунском фронту]]
 
== ИзвориРеференце ==
{{reflist}}
 
* Corbett, Elsie (1964) Red Cross in Serbia, 1915-1919: a personal diary of experiences Cheney & Sons
* Ross, Ishobel (1988) Little Grey Partridge: First World War Diary of Ishobel Ross Who Served With the Scottish Women's Hospitals Unit in Serbia Aberdeen University Press
* {{cite journal |last1last=Mikić , |first1first=Želimira |last2=Lešić |first2=Aleksandar |title=Sedamdeset godina od osnivanja englesko-jugoslovenske dečje bolnice za lečenje tuberkuloze kostiju i zglobova u Sremskoj Kamenici |journal=Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 2004 |dateyear=2004 |volume=132 |pages=469-473 |url=http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0370-8179/2004/0370-81790412469M.pdf |accessdate=808. 1. 2019}}{{COBISS|ID=164677132}}
 
* {{citeCite book |last1ref=harv|last=Микић |first1first=Желимир |title=Увек ваша : живот и дело др Кетрин Макфејл |dateyear=1998 |publisher=Матица српска |location=Нови Сад <!-- |isbnid=ISBN 86-363-0658-9 -->}}{{COBISS|ID=131730695}}
* {{cite journal |last1=Mikić , |first1=Želimira |last2=Lešić |first2=Aleksandar |title=Sedamdeset godina od osnivanja englesko-jugoslovenske dečje bolnice za lečenje tuberkuloze kostiju i zglobova u Sremskoj Kamenici |journal=Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 2004 |date=2004 |volume=132 |pages=469-473 |url=http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0370-8179/2004/0370-81790412469M.pdf |accessdate=8. 1. 2019}}{{COBISS|ID=164677132}}
* {{cite book |last1=Микић |first1=Желимир |title=Увек ваша : живот и дело др Кетрин Макфејл |date=1998 |publisher=Матица српска |location=Нови Сад <!-- |isbn=86-363-0658-9 -->}}{{COBISS|ID=131730695}}
* Fortier Jones: With Serbia Into Exile, An American's Adventures with the Army That Cannot Die, New York, Grosset &Dunlap, 1916 - digital, Remake: Cosimo Classics, 2007
* Little Grey Partridge: The Diary of Ishobel Ross, Serbia 1916-1917, Aberdeen University Press, 1988
* Madlen de Benoa-Siguaje: La patrie Serbe,
* Raul Labry: Avec L’armée Serbe en retraite, Paris, 1916
* Н. СƄичевƄ : СербскајaСербскаја армија в европеискои воина, Белграде, 1928
* Harding P. M. A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Am Hist Illus. 1982;17(1):41-7.
* Boardman M.T. Under The Red Cross Flag At Home And Abroad, Philadelphia and London, J. B. Lippincott company, 1915
1.572.075

измена