Манастир Марча — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Поправљене везе: крајишник → Крајишници, Северин → Северин (општина) користећи Dab solver |
м Поправљене везе: Угарска → Краљевина Угарска (1526–1867), Petar Zrinski → Petar IV Zrinski |
||
Ред 18:
У другој половини [[16. век]]а, дабробосански митрополит Гаврило Аврамовић<ref>Никола Беговић: "Историја Србске цркве...", Нови Сад 1877. године</ref> је пребегао на ово подручје, бежећи од [[Османско царство|турског]] зулума, са седамдесет калуђера из [[Манастир Рмањ|манастира Рмња]]. Они су овде основали манастир око 1609. године, који је касније био седиште новоосноване [[Марчанска епархија|марчанске епархије]] .
[[Римокатоличка црква]] чинила је притиске на православни народ и свештенство да пређу у [[католицизам]]. Епископ Вретанијски Симеон [[1611]].<ref>"Историја српског народа", Београд 1993. године</ref> године, је присилно морао отићи у [[Рим]] да призна [[Папа|папу]], који му је 15. новембра исте године издао именовање за епископа српског народа у [[Краљевина Угарска (1526–1867)|Угарској]], [[Славонија|Славонији]] и [[Хрватска|Хрватској]]. Епископ [[Симеон Вретања]] (1611—1630) је први унијатски владика у Марчи.<ref>"Српски сион", Карловци 1904. године</ref> Сва имања око манастира Марче која су припадала цркви Свих Светих, доделио је тада Папа манастиру Марчи.
Све што је Симеон Вретанијски као архимандрит и Епископ саградио у Марчи било је од дрвета. Он у својој молби Папи вели да је почео градити [[Црква (грађевина)|цркву]] и мали манастир. Народ је помагао. Око Марче се крче шуме и саде виногради, обрађују се њиве и ливаде, граде се воденице, копају рибњаци а у Маринковцима се постепено уредила манастирска економија. Створен је веома леп посед. Ту је било 170 јутара шуме, 7 јутара оранице, 100 јутара ливада и 150 јутара винограда, а на мајуру у Маринковцима било је 70 јутара шуме и 16 јутара ливаде.
Ред 26:
Њега је наследио његов сродник Гаврило Предојевић (1642—1644). У његово време долази нова група калуђера из манастира Рмња под водством игумана Кирила Никшића. Долазак ових рмањских калуђера позитивно је деловало на развој манастира Марче. Један од њих, Сава Станиславић, постао је ускоро марчански [[архимандрит]], а од [[1684|1648]]. године и [[епископ]]. Под његовим вођством започета је градња манастирског храма почетком маја [[1654]]. године.
Владику Саву који је био ђакон свог претходника, Василија Предојевића (1644—1648),<ref name=":0" /> наследио је Гаврило Мијакић (1663—1670). Њега је именовао [[Леополд I, цар Светог римског царства|цар Леополд први.]] Мијакић је био пријатељ породице Зрински. У мају 1668. је Мијакић отишао у Беч где се у то време налазио и [[Petar IV Zrinski|Петар Зрински]] који је Мијакића представио канцелару Селепчењију пред којим је Мијакић признао католичку веру. Међутим, због завере против цара, Петар Зрински и [[Крсто I Франкопан|Крсто Франкопан]] су 17. априла 1670. затворени у тамницу у Бечу. И владика Мијакић је ухапшен и затворен у карловачку тврђаву. Из карловачке тврђаве је био премештен у сењску тврђаву где је био затворен до краја јула 1671. године. Након тога је одведен преко Љубљане у Грац. Осуђен је на доживотни затвор где је и умро 1686. године.<ref name=":0" /> После његове смрти, у Марчу је силом доведен [[гркокатолицизам|унијат]] Павле Зоричић.<ref>Никола Беговић, наведено дело</ref> [[Леополд I, цар Светог римског царства|Цар Леополд]] је 28. фебруара [[1671]]. именовао Зоричића за марчанског епископа. Марчански монаси су протестовали не желећи да прихвате унијатског епископа, због чега су били утамничени. Маја [[1672]]. године марчански калуђери су оковани одведени у ропство на [[Малта|Малту]]. На њихово место Зорчић је у Марчу довео унијатске монахе.
После Зорчића силом су довођени и остали епископи-унијати. Унијатско монаштво се временом осипало, тако да је [[1732]]. године комисија која је обишла све парохијске центре у Генералату утврдила да је у читавом генералату остало само тројица монаха и њихов епископ у Марчи. После овога Срби су [[1735]]. године поново добили православног епископа који је немајући резиденције своје седиште пренео у [[Северин (општина)|Северин]], захтевајући повратак Марче.
|