Давид Бен-Гурион — разлика између измена

Године [[1910]]. одустао је од од рада на фарми и почео уређивати циоистички раднички лист ''Јединство'' на хебрејском језику. У то доба већ је своје презиме променио у Бен-Гурион, што на хебрејском значи син младог лава. Почетком [[Први светски рат|Првог светског рата]] Турци су га протерали из Палестине, заједно са Јицак Бен Звијем (касније другим председником Израела), те [[1915]]. године Гурион стиже у [[Њујорк]] у име [[Социјализам|социјалистичких]] циониста. У Њујорку се и венчао са Паулом Монбес, ционистичком активисткињом. Године [[1917]]. у [[Уједињено Краљевство|Уједињеном Краљевству]] објављује [[Балфорова декларација|Балфорову декларацију]] која оживљава ционистичке наде због његове подршке народном дому за Јевреје у Палестини. Бен-Гурион помаже организовање Јеврејске легије у оквиру британских трупа, а у коју и сам ступа у [[Канада|Канади]] у [[пролеће]] [[1918]]. године. Но, док је легија допловила до Палестине рат се завршио, а Британци су преузели власт у Палестини. Године [[1922]]. Британски мандат за управу над Палестином постао је службен. Само годину дана раније ([[1921]].) постао је генерални секретар Хистадрута, конфедерације јеврејских радника. Цело то време био је представник Хистадрута у Светској ционистичкој организацији и [[Јеврејска агенција|Јеврејској агенцији]].
 
Године [[1930]]. утемељио је Мапаи, ционистичку радничку странку, а до [[1935]]. постао је председник Извршног комитета Јеврејске агенције за Палестину, званичним надлежником јеврејске Свете земље. Девет година касније ([[1939]]) Велика Британија је направила велику промену у својој дотадашњој пројеврејској политици и ограничила је имиграцијску квоту Јевреја у Палестину. Године [[1944]]. постао је председник Ционистичке светске организације. И у време [[Други светски рат|Другог светског рата]] Бен-Гурион је наставио своју борбу сарађујући са Британцима, али је повео политичку и војну борбу против њих у периоду [[1947]] — [[1948]].{{sfn|Brenner|Frisch|2003|pp=184}} године. На крају је дошао до жељеног циља, [[Израел|Република Израел]] је проглашена [[14. мај]]а 1948. године, а он је проглашен премијером новостворене државе (касније је постао и министар одбране). Такође је успео подељене јеврејске илегалне оружане групе стопити у јединствену војску која је поразила [[Арапи|арапске]] инвазијске снаге и освојила полуострво [[Синајско полуострво|Синај]] који припада [[Египат|Егпиту]]. На унутрашњем плану петнаест година (изузевши период [[1953]] — [[1955]]) водио је своју земљу промовишући усељавање, образовање и развој пустињских крајева. Насупрот оштром противљењу опозиције, Бен Гурион је подржао успоставу веза са [[Западна Немачка|Западном Немачком]].
 
Године [[1963]]. дао је оставку да би, како је рекао, учио и писао; али и због тога што је изгубио подршку у својој странци. На месту премијера и министра одбране наследио га је [[Леви Ешкол]]. Иако је поднео оставку, остао је посланик у [[Кнесет]]у (израелском парламенту) све до пензионисања [[1970]]. године. У том периоду између њега и Есхкола развило се политичко супарништво. У [[јун]]у [[1965]]. године, Бен-Гурион је основао РАФИ странку (Листа израелских радника). На наредним изборима РАФИ је освојио десет посланичких места у Кнесету. Године [[1968]]. РАФИ се придружио МАПАИ странци на чијем је челу сада био Ахдут Ха'авода и оформљена је нова странка — [[Израелска лабуристичка партија|Израелска радничка странка]]. Но, Бен Гурион је основао нову странку — Харесхима Хамамлацхтит (Државна листа) која је освојила четири посланичка места у Кнесету на изборима [[1969]]. године. Наредне године Бен-Гурион је отишао у пензију и задњих десет година свог живота је живео у кибуцу Сде Бокер у подручју [[Негев]]. Преминуо је [[1. децембар|1. децембра]] [[1973]]. године.