Ђорђе Марковић Кодер — разлика између измена

#1Lib1Ref
(#1Lib1Ref)
'''Ђорђе Марковић Кодер''' ([[Сремска Митровица]], [[1806]] — [[Нови Сад]], 18/[[30. април]] [[1891]]) је био српски песник и преводилац.
 
Имао је тридесет година кад је као правник, „јурат“, из [[Пешта|Пеште]] [[4. јун]]а [[1836]]. упутио једно писмо Вуку које се и сад чува у Академији у Вуковој заоставштини и потресно нас подсећа на читав један прохујали свет. Обраћа се Марковић [[Вук Стефановић Караџић|Вуку]]. — „Мужу, и српском филологу, и вкусноме српства Гласнику... „ молећи га за његово „мјеније, и строгу критику„ приложене алегорије на пра људи под називом, Љубов грлице к своме друту“. Вук је, доиста, после месец дана одговорио, пошто је, распитујући се, ко је и шта је, дознао да је нови писац учен човек и јак у страним језицима. Али шта му је одговорио не зна се. Марковић није могао одолети искушењу него је своје „дјелце“ нешто доцније штамптао под промењеним насловом „Сан''Сан грлице“грлице''.
 
Марковић је ''Роморанку'' објавио двадесет и шест годика после писма Вуку. Тих четврт столећа, између 1836. и [[1862]], он је пролутао светом, не само по Европи него и по оближњим деловима Азије и Африке, да не помињемо јужнословенске крајеве. Све те земље он је прешао пешице, од насеља до насеља, од конака до конака, надничећи или задржавајући се повремено по градовима где је налазио ефемерне службе да презими, да би га c пролећа након лутања опет ишао све даље и даље.
 
Његови савременици тврде да је говорио и писао мађарски, немачки, старогрчки, новогрчки, латински, француски, италијански, турски, арапски, персиски и јерменски. Ако се сме закључивати по именима које наводи на претпоследњој страни своје књиге, где помиње [[Исак Њутн|Њутна]], [[Франсис Бејкон|Бекона]], [[Вилијам Шекспир|Шекспира]], [[Пјер Симон Лаплас|Лапласа]], [[Александар фон Хумболт|Хумболта]] и „[[Јосиф Панчић|Панчића]] травоука“, његово је знање било доиста пространо и разноврсно а његово дело испуњено и филозофијом и науком и поезијом.<ref>{{cite book |last1=Вукадиновић |first1=Божо |title=Марковић Кодер,Ђорђе : Спевови |date=1979 |page=7 |edition=Посебно издање часописа "Књижевна историја" |chapter=Песничко дело Ђорђа Марковића Кодера}}</ref>
 
Био је еве и свашта у тим лутањима: чак и [[драгоман (град)|драгоман]], консуларни тумач у [[Истанбул|Цариграду]]. Затим је отишао у [[Анадолија|Анадолију]]. Беше „први [[Срби]]н који је био на развалинаша [[Троја|Троје]]... и који је онде записао своје име [[Српски језик|српски]], ћирилицом, на рушевинама што се сада ископавају“. Походио је иеколико пута јерменске и персиске крајеве и [[Африка|Африку]] све до пустиња и оаза. Увек апостолски и сиромашки.
Надимак „Кодер“ (а то је швапски облик немачке речи Ка-{ter}-, мачак) Марковић је стекао зато што је волео [[кајмак|скоруп]].
 
Кодер је живео после објављивања Роморанке неких трвдесеттридесет година. У сиротињи, по [[Салаш (имање)|салашима]], од туђе милости, али је за све то време стално читао, студирао, писао. Пред смрт је рекао лекару у болници да оставља двеста табака рукописа.
 
Кад је умирао, Ђорђе Марковић био је већ давно заборављен и у књижевним круговима и у Новом Саду у коме је велики део живота провео. Обична судбина људи који дуго живе, a наро-чито уметника! A некада, o њему се говорило, писало, и он је на неки начин узбуђивао људе као први романтички песници и, као индискииндијски јоги или грчки мудраци, јер се читав његов живот, свакодневно његово понашање, мисао, реч, дело, једном речи сваки његов гест одвајао од осталих људи, a ипак се није могло рећи да он припада јуродивима и умоболнмма.
 
== Литература ==
* [[Божидар Ковачевић]]: Неколико нових момената из Кодерова живота
 
== Референце ==
{{reflist}}
 
== Спољашње везе ==