Аутокефална црква — разлика између измена

м
јасније
м
м (јасније)
{{Хришћанство}}
'''Аутокефална црква''' (од {{Јез-грч|αυτός}} и {{Јез-грч|κεφαλή}}) независна јејесте [[помјесна црква]] која је независна у свом унутрашњем животу, али се налази у литургијској, догматској и канонској заједници [[Православна црква|Православне цркве]].
 
== Аутокефалност ==
Након првобитног ширења [[Хришћанство|хришћанства]] и ван великих градова дошло је до промјене црквене организације. Формиране су бројне црквене покрајине које су раздијељене међу [[епископ]]има на челу са „првим епископом“ ([[архиепископ]]ом или [[митрополит]]ом). Независност древних помјесних цркава била је ограничена, нарочито у дисциплинарном и административном домену. Већ се [[васељенски сабори]] изјашњавају о подјели древних цркава на веће територијалне јурисдикције (митрополије и патријархате) потврђујући да пет патријархата (тзв. [[пентархија]]) имају апостолско поријекло — [[Римска патријаршија|Рим]], [[Цариградска патријаршија|Цариград]], [[Александријска патријаршија|Александрија]], [[Антиохијска патријаршија|Антиохија]] и [[Јерусалимска патријаршија|Јерусалим]].
 
Једна [[помјесна црква]] се признаје за аутокефалну кад испуни сљедеће услове: да има сабор епископа (они су њена једина канонска власт), да бира свог првојерарха ([[архиепископ]]а, [[митрополит]]а или [[патријарх]]а), да има одређену територију као јурисдикцију и да освећује [[свето миро]] нужно за свету тајну [[Помазање|миропомазања]].
 
Процес признавања права да се самостално управља и да се бира свој првојерарх је веома тежак. Неки теолози сматрају да се аутокефалија базира на модерном схватању нације и критикују независност нових патријархата будући да су се они организовали на етничком, а не на територијалном принципу. Тако се аутокефална црква поистовјећује са националном (тзв. [[филетизам]]). Територијални принцип јесте основни принцип за само постојање и оснивање једне помјесне цркве и њега треба сматрати као канонску основу аутокефалије и аутономије.