Пол Сабатје — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Разне исправке |
м #1Lib1Ref |
||
Ред 1:
{{Научник
|име = Пол Сабатје
Ред 23:
'''Пол Сабатје''' ({{јез-фра|Paul Sabatier}}; [[Каркасон]], [[5. новембар]] [[1854]]. — [[Тулуза|Тулуз]], [[14. август]] [[1941]].) је био француски хемичар рођен у Каркасону. Добио је [[Нобелова награда за хемију|Нобелову награду за хемију]] [[1912]]. за рад на [[хидрогенизација|хидрогенизацији]] органских једињења у присуству малих честица метала као [[катализа]]торима.
Дипломирао је на Политехници у Тулузу [[1877]]. Годину дана је предавао на локалној школи, а затим 1878. постаје Бертелоов асистент на Колеж де Франс. Докторирао је [[1880]].<ref name="пол">{{cite web |title=Пој Сабатје |url=http://www.kmhem.net/archives/o2/sabgrin/ |website=Клуб младих хемичара Србије |accessdate=2. 2. 2019}}</ref> Предавао је физику у [[Бордо]]у до 1882., а затим је наставио у Тулузу. У Тулузу почиње да предаје и хемију 1883. Професор хемије на универзитету у Тулузу постао је [[1884]]. Декан факултета природних наука постао је 1905. Био је толико веран Тулузу да је одбијао многе атрактивне понуде, као што је била да наследи [[Анри Моасан]]а 1908. на [[Сорбона|Сорбони]].
Најранија истраживања су била на пољу термодинамике и термохемије сумпора и металних сулфата, на чему је радио и докторат. У Тулузу је наставио са са физикално-хемијским истраживањима сулфида, хлорида и бакарних једињења. Радио је на партиционим коефицијентима и спектрима апсорбције. Осим тога истраживао је оксиде азотне киселине и њихове соли.
Започео је са проучавањима феномена катализатора и уочио је аномалије и недостатке [[Мајкл Фарадеј|Фарадејеве]] физикалне теорије. Због тога је створио своју хемијску теорију о нестабилним међупроизводима. Стрпљивим радом открио је да се кориштењем метала као катализатора може постићи убрзање [[хидрогенизација|хидрогенизације]] одређених органских једињења. Тако је [[1897]]. открио да се увођењем трагова [[никл]]а као катализатора постиже убрзање адиције водоника на молекуле угљеникових једињења.<ref name="пол" /> Његов рад постаје основа за индустрију [[маргарин]]а и за хидрогенизацију уља и за индустрију синтетизовања [[метанол]]а. Показао је селективност каталитичке реакције.
Написао је познату књигу „Катализа у органској хемији“ 1913. За свој рад на хидрогенизацији органских једињења у присуству малих честица метала као катализатора добио је 1912. Нобелову награду за хемију.<ref name="пол" /> Награду је делио са [[Виктор Грињар|Виктором Грињаром]].▼
== Референце ==
{{reflist}}
▲Написао је познату књигу „Катализа у органској хемији“ 1913. За свој рад на хидрогенизацији органских једињења у присуству малих честица метала као катализатора добио је 1912. Нобелову награду за хемију. Награду је делио са [[Виктор Грињар|Виктором Грињаром]].
== Спољашње везе ==
{{портал|Биографија}}
| |||