Алжир (град) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м ciscenje mrtvih referenci; козметичке измене
Ред 191:
| title = Appendix I: Meteorological Data
| publisher = Springer|accessdate=16. 10. 2016.}}</ref> Meteo Climat (record highs and lows)<ref name = meteoclimat>
* {{citeCite web
| url = http://meteo-climat-bzh.dyndns.org/index.php?page=stati&id=15
| title = Station Alger
Ред 202:
Прво насеље на простору данашњег града - '''Икосим''', основали су [[Феникија|Феничани]] око [[1200. п. н. е.]] који су ту имали своју трговачку [[Колонија|колонију]]. Након њих, ''Икосим'' су заузели [[Нумидија|нумидијски]] владари и владали њиме, све док тај део [[Африка|Африке]] нису заузели [[Антички Рим|Римљани]] и наставили владати њиме и презвали га у -{'''''[[Icosium]]'''''}-. Римски [[цар]] [[Веспазијан]] доделио је ''Икосијуму'' статус града - [[цивитас]] у [[1. век]]у, а крајем [[5. век]]а ''Икосијум'' је постао седиште [[бискуп]]а.
 
Данашњи Алжир, основао је [[944]]. ''Булогин ибн Зири'', оснивач [[Бербери|берберске]] [[Династија|династије]] [[Династија Зирид|Зирид]] - [[Санхаџа]]. Њихову владавину прекинуо је [[1148]]. [[Руђер II Сицилијански|Руђер -{II}- Сицилијански]] који није дуго владао јер су га већ [[1159]]. заузели [[Алмохадски калифат|Алмохади]], и владали њиме све до [[13. век]]а, кад је њиме завладао ''Абд ел Вадид'' [[султан]] из [[Тлемцен]]а. Иако је формално био под ''Султанатом Тлемцен'', град Алжир имао је велику самосталност и властитог [[емир|емира]]а, али у сени [[Оран]]а који је тад био главна лука и седиште моћи Абд ел Вадида.
 
[[Датотека:Alger front de mer.jpg|thumb|left|360px|Поглед на луку Алжира са ''Булеваром Че Гуевара'', у првом плану и Казбом изнад њега]]
Ред 210:
[[Датотека:Algeri04.jpg|thumb|desno|270px|Колонијални део града Алжира]]
 
Тадашњи владар [[Алжир]]а, - [[емир|емир]] Селим бин Теуми, позвао је [[1516]]. познате османске гусаре браћу Оруча и [[Хајрудин Барбароса|Хајрудина Барбаросу]] у помоћ да се избаце [[Шпанци|Шпанце]] из градова. Оруч се одазвао молби и дошао у [[Алжир]], и [[1516]]. заузео град, али је истовремено погубио Селима, затим је предузео велику кампању да истера Шпанце из свих обалских градова. Оруч је погинуо већ следеће године [[1517]]. у борби против Шпанаца приликом заузимања Тлемцена. Њега је наследио брат Хајрудин Барбароса који је накратко изгубио град [[1524]], али га је поновно заузео [[1529]]. Хајрудин је претворио Алжир у ''[[пашалук]]'', а касније га трансформирао у ''[[Бег]]лук Алжир'', а затим формално позвао [[султан]]а [[Сулејман Величанствени|Сулејмана Величанственог]] да прихвати суверенитет над Алжиром и припоји га [[Османско царство|Османском царству]]. Како се Алжир налазио на рубу царства, и изван контроле Високе Порте, Хајрудин Барбароса обновио је гусарску активност, која је од тад постала главна привредна активност обалских градова и седиште [[Берберски корсари|Берберских корсара]] који су добра три века угрожавали пловидбу по том делу [[Средоземље|Медитерана]].<ref>{{Cite web|url=http://www.heimaslod.is/index.php/Tyrkjar%C3%A1ni%C3%B0 |title=Tyrkjaránið – Heimaslóð |language=islandski|publisher=Heimaslod.is |date=|accessdate=27. 6. 2010}}</ref>
 
За време [[Османско царство|османске]] власти град Алжир био је опасан зидинама са свих страна, укључујући појас уз обалу. У град је водило пет врата, из којих су цесте водиле у центар који је тад био код ''[[Џамија|Џамије]] Кетшава''. Град је добио [[Цитадела|цитаделу]] [[1556]]. Тадашња главна улица ишла је од севера према југу и делила је град на два дела; Горњи град (ал-Габал, или ''Планина'') који се састојао од педесетак малих [[Махала (градска четврт)|махала]] различитих етничких заједница ([[Андалузија]]ца, [[Јевреји]], [[Маври|Мавара]] и локалних [[Кабили|Кабила]], и Доњи град (ал Вата, или ''равница'') који је био административно, војно и трговачко средиште града, у којем су углавном становали турски достојанственици и људи из више класе.<ref>{{Cite book|last=Celik|first=Zeynep|title=Urban Forms and Colonial Confrontations: Algiers Under French Rule|publisher=University of California Press|year=1997|pages=13-14}}</ref>