Свети Сава — разлика између измена

+
ознаке: мобилна измена мобилно уређивање преко апликације уређивање преко андроид апликације
(+)
{{Закључано-анон}}
: ''За друга значења види [[Свети Сава (вишезначна одредница)]].''
{{Верски поглавар
| име = Свети Сава I Немањић Српски
| слика = Sveti Sava Kraljeva Crkva.jpg
| ширина_слике = 250п
| опис_слике = Фреска из [[Манастир Студеница|манастира Студеница]]
| право_име = Растислав (Растко) Немањић
| датум_рођења = око [[1175]].
| место_рођења = [[Стари Рас|Рас]]
| држава_рођења =
| сахрањен =
| звање = [[Архиепископија пећка|Архиепископ српски]]
| године = 1219-12331219—1233.
| редослед =
| претходник =
| потпис = Печат светог Саве.svg
}}
'''Свети Сава''' (око [[1175]]—[[141175—14. јануар]] [[1236]]){{напомена|У већини извора је наведено да је Свети Сава рођен око 1175. године.<ref>'' 100 најзнаменитијих Срба '' у издању ПРИНЦИП-а из [[Београд]]а и Ш-ЈУПУБЛИК-а из [[Нови Сад|Новог Сада]], 1993. године</ref><ref name=autogenerated1>'' Свети Сава, принц и просветитељ '' у [[Цетиње|Цетињу]] и Београду, 2007. године</ref><ref name=autogenerated1 /><ref>{{Cite web|url=http://www.istorijskabiblioteka.com/art:sveti-sava|title=Свети Сава|publisher=историјска библиотека|accessdate = 28. 3. 2013}}</ref> али се наводе и 1174.<ref name="EN">'' [[Народна енциклопедија]], Ст. Станојевић, Загреб, 1925 — 19291925—1929.''</ref><ref>{{Cite web|url=http://www.spc.rs/sr/sveti_sava_prvi_arhiepiskop_prosvetitelj_srpski|title=Свети Сава, први Архиепископ и просветитељ српски|publisher=Српска православна црква|accessdate = 28. 3. 2013}}</ref> и 1169.<ref>{{Cite web|url=http://www.sokobanja.com/zanimljivosti/legende-i-price-iz-naroda/srpske-slave/sveti-sava|title=Свети Сава|publisher=Соко Бања|accessdate = 28. 3. 2013}}</ref>}}{{напомена|По [[јулијански календар|јулијанском календару]]}} је био српски принц, монах, игуман манастира [[Манастир Студеница|Студенице]], књижевник, дипломата и први [[архиепископ]] [[аутокефалностАутокефална црква|аутокефалне]] [[Српска православна црква|Српске православне цркве]]. Рођен је као '''Растко Немањић''', најмлађи син великог жупана [[Стефан Немања|Стефана Немање]], и брат [[Вукан Немањић|Вукана]] и [[Стефан Првовенчани|Стефана Првовенчаног]].
 
Kao младић добио је од оца на управу [[Захумље]] (1190. или 1191). Убрзо 1192. године Растко је побегао на [[Света гора|Свету гору]] и замонашио се у руском [[манастир Пантелејмон|манастиру Светог Пантелејмона]], где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се [[Монаштво|замонашио]] и добио име Симеон (вероватно 25.3. март 1196), подигао [[манастир Хиландар]] (1198-991198—99), први и једини српски манастир на [[Света гора|Светој гори]].
 
У Србији је 1202. године дошло до рата за власт између синова жупана Стефана Немање. После измирења 1204. године велики жупан Стефан Првовенчани и кнез Вукан позвали су Саву да их потпуно измири и он се вратио у Србију почетком 1208. године. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се [[1217]]. вратио на Свету гору. Године [[1219]].
 
Сава I Српски је убедио [[Цариградска патријаршија|Васељенског патријарха]] и [[Никејско царство|Никејског цара]] да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве са статусом архиепископије. [[Васељенски патријарх]] [[Манојло I Цариградски]] у Никеји је именовао Саву I за првог архиепископа Србије. Сава остао је архиепископ све до [[1233]]. године, да би га тада заменио његов ученик [[Арсеније I Сремац]].
 
Два пута је путовао у [[Палестина (регион)|Палестину]]. На повратку са другог од тих ходочашћа у [[Света земља|Свету земљу]], смрт га је затекла у тадашњој [[Друго бугарско царство|бугарској]] престоници [[Велико Трново|Великом Трнову]] 14. јануара 1236. Његове мошти је у [[манастир Милешева|манастир Милешеву]] пренео његов нећак, краљ [[Стефан Владислав|Стефан Владислав]] I]].
 
Сава је оставио више писаних дела. Зато је био једнан од значајнијих писаца и правника из средњег века код Срба. Његова најзначајнија писана дела су [[Житије Светог Симеона|''Житије Светог Симеона'']], [[Карејски типик|''Карејски типик'']], [[Хиландарски типик|''Хиландарски типик'']] и ''[[Студенички типик]],'' као и ''[[Законоправило]]''.
 
Образујући будуће службенике [[Православна црква|православне цркве]] стекао је велике заслуге за развој школства и просвете код Срба у средњем веку. У [[Србија|Србији]] и [[Република Српска|Републици Српској]] се дан његове смрти ([[27. јануар]] по новом календару) обележава као Дан просвете.
 
Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против [[Османско царство|Османског царства]], турски заповедник [[Коча Синан-паша|Синан-паша]] је наредио да се спалиспале [[мошти]] Светог Саве на [[Врачар (Београд)|Врачару]] вероватно [[1594]]. На месту где се мисли да је била дигнута ломача да уништи последње остатке Светог Саве сазидан је [[Храм Светог Саве у Београду|Храм Светог Саве]], највећа православна богомоља код Срба.
 
== Биографија ==
После пораза на Морави, Стефан Немања је почео да гради свој манастир Студеницу, где је планирао да буде сахрањен. „Зидање манастира, боравак у томе крају, створеном за занос и за испоснички живот, и опћење са монасима, са којима је у то доба долазио у додир”, натерало је Раста да размисли о одласку у манастир. Растко је од монаха чуо како постоји иза Солуна свето место које се зове „Света Гора”, где у великом броју живе монаси, који су „оставили свет, отказали се од свега телесног и материјалног и посветили се Богу, посту и молитви”. Све ово је натерало Растка да размисли о бегу у Свету Гору, јер је вероватно знао да му родитељи неће дозволити. Срце га је вукло тамо, јер у Србији није могао испунити своје жеље и идеје.{{sfn|Станојевић|2008|p=3}}
 
{{sfn|Теодосије, Житија|p=7, 8}} У једној повељи Стефана Немање I коју је издао Сплиту спомиње се његов син Растко као управник у [[Захумље|Захумљу]].{{sfn|Логос|2017|p=139-140139—140. У једној повељи коју је Немања I издао Сплићанима велики жупан њима допушта да долазе „слободно у моју земљу и сина ми Растка у Хумску земљу и сина ми Вукана у Зету”}}<ref>Краљ Владислав и Србија XIII века : научни скуп, 15-16. новембар 2000. : [зборник радова]. стр. 63.</ref> До средине 1190. године Захумљем је управљао Немањин брат кнез Мирослав.{{sfn|Соловјев|p=6}} Тако је Растко после кнеза Мирослава могао бити на положају управника у Захумљу од друге половине 1190. године, а то значи и да је тада морао имати петнаест година и да је рођен најкасније око 1175. Према Теодосију Растко је својом облашћу управљао око две године и његов одлазак на Свету гору се могао догодити 1192. или 1193. Као управник у Захумљу Растко је имао свој двор, дворјане и слуге. Повремено је са делом својих дворјана одлазио и посећивао владара и добијао савете како да превазиђе тешкоће у управљању Захумљем.{{sfn|Логос|2017|p=142}}
 
Родитељи су се побринули да се Растко школује, тј. да упозна свете хришћанске књиге, „а када узрасте до петнаест година, оделише му родитељи један крај државе своје”. После, „када је дошао до седамнаесте године”, Растко је побегао са очевог двора и отишао на [[Света гора|Свету гору]] да се замонаши.
 
Доментијан и Теодосије описују како је пред одлазак на Свету гору Растко дошао из своје области на очев двор. Ту је приређено славље које је трајало неколико дана. На слављу се затекоше и неки монаси са Свете горе, који су дошли да траже поклон за своју заједницу од великог жупана. У разговору са једним од монаха, неким Русом, Растко се одлучио да оде на Свету гору. Родитељима је рекао да иде у лов у неку од гора, али је кренуо према Светој гори.{{sfn|Стара српска књижевност I |1970|p=119, 123}}{{sfn|Теодосије, Житија|p=8, 9}}
Велики жупан је послао војводу и потеру да пронађе Растка који је нестао. Стигли су га тек на Светој Гори у [[Манастир Пантелејмон|манастиру Св. Пантелејмона]], али он их је ту преварио и док су они спавали успео се замонашити под именом Сава.{{sfn|Стара српска књижевност I |1970|p=123-126123—126}}{{sfn|Теодосије, Житија|p=10-1210—12}}
 
=== Сава као светогорски монах ===
Чуло се по Светој Гори и изван ње да се српски принц замонашио, па је од тада постао славан, јер је хтео да постигне оно што су и стари свеци и мученици. Није хтео да немају никаквог обзира према њему и да га гледају као обичног монаха. Зато је он, „сем молитве, поста и подвизања, вршио и све манастирске послове”. Често је носио храну испосницима по пећинама, што су слали велики манастири. Његов живот на Светој Гори се доста тамо препричавао, његове незгоде и згоде. Био је тамо доста вољен и често се описивао као „побожан, уредан, вредан, дисциплинисан, окретан, бистар и довитљив младић”, због тога се често похвалом и усхићену говорило о њему. Иако је Сава молио да га не разликују од обичних калуђера, монаси и игумани ипак јесу. Зато је његов игуман стално гледао да „не претерује у својој ревности при вршењу верских обреда”, како не би упропастио здравље и да не упадне у неку невољу.{{sfn|Станојевић|2008|p=4}}
 
Убрзо по замонашењу Сава је посетио манастир Ватопед и замолио његовог игумана и братство да га приме а они су то прихватили. Тако је прешао из манастира Пантелејмона у [[Ватопед]].{{sfn|Теодосије, Житија|p=15-1715—17}}{{sfn|Стара српска књижевност I |1970|p=126, 127}} У Ватопеду, који је основан 985. године,{{sfn|Оболенски|1991|p=130}} монах Сава провео је неколико наредних година. Игуман Ватопеда је био приморан да одбија његове захтеве и молбе, и не само то, већ и да и му „оштро забрањује поједине претеране поступке у вршењу верских дужности, како их је Сава у то доба схватао”. Сава је новац који је добио од браће и родитеља, све потрошио донирајући манастиру, тако да је обдарио манастир Ватопед, и у њему сазидао три цркве: цркву Богородице на граду, на пиргу цркву Преображења и цркву Св. Јовану Златоусту. Осим тога је покрио оловом велику манастирску цркву. Сава је стално својим родитељима слао писма да оставе државу и да се замонаше, што је имало велики утицај на Стефана Немању, што га је натерало да се [[25. март]]амарта [[1196]]. године повуче са власти и преда свом сину Стефану, зету византијског цара Алексија III. Али Стефан Немања није одмах отишао у Свету Гору, већ је мало остао у Србији, у манастиру Студеници, коју је градио целог свог живота, да среди престо и да види како ће његов син Стефан да води државу, тек након тога је отишао на Свету Гору.{{sfn|Станојевић|2008|p=4}} Дошао је 2. новембра 1197. године монах Симеон, тј. његов отац Стефан Немања.{{sfn|Свети Сава, Сабрана дела|p=11, 70}}{{sfn|Логос|2017|p=143}}
 
Али иако су давали новац и другим манастирима, највише се исплатило манастиру Ватопеду, где су њих двојица становали. Осим новца, обновили су цркву Св. Симеона у Просфору и подигли су око цркве град и купили су 50 оброка за манастир и то све за Ватопед. Осим тога „сазидали су у самом манастиру палате, засадили винограде, испросили су од цара метохије, населили на њима људе из Србије, и све то дали Ватопеду”.{{sfn|Станојевић|2008|p=4}}
 
У новембру 1197. године монах Симеон је неко време обилазио Свету гору. Монаси су молили Саву да оде у Цариград и да тамо код цара Алексија III, таста Симеона, сврши неке ствари за Ватопед, надајући се да ће Сава као владичкин син, боље да одради боље посао него игуман. Зато је монах Сава I Српски послат у новембру или децембру 1197. године у [[Константинопољ|Цариград]].{{sfn|Логос|2017|p=143-144143—144}} Тамо је тражио од цара [[Алексије III Анђел|Алексија III Анђела]] да за потребе Ватопеда допусти обнову запуштених манастира, где се налазио и Хиландар,{{sfn|Стара српска књижевност I |1970|p=154, 155}} који се у то време јавља под старијим обликом имена Хеландарион.{{sfn|Оболенски|1991|p=133}} Цар је издао једну, данас изгубљену, повељу којом је одобрио обнову запуштених манастира, где се налазио и Хиландар (Χιλανδαρίου) за Ватопед.{{sfn|Баришић|1971|p=43}} Тако је почетком 1198. могла почети обнова [[Манастир Хиландар|Хиландара]]. Светогорски монаси су завидели Ватопеду, шта су им Симеон и Сава све учинили, зато се родила мисао да се подигне манастир за Србе, који долазе и који су већ ту.{{sfn|Станојевић|2008|p=4}}
 
Тада је дошло до преокрета, а према Доментијану неки „богобојажљиви муж” посаветовао је Саву да на Светој гори оснује српски манастир, а Сава је то прихватио и пренео замисао оцу Симеону.{{sfn|Стара српска књижевност I |1970|p=155, 156}} У првој половини 1198. одржан је састанак прота и светогорских игумана, без присуства игумана Ватопеда. Са тог састанка је послата молба, коју је цару однео монах Никон, да одобри да Хиландар постане имовина Симеона и Саве и да они од њега изграде српски манастир. Сличну молбу послали су и монаси Симеон и Сава. Зато је у јуну 1198. године цар потписао повељу којом одобрава Симеону и Сави I подизање српског манастира Хиландара. Повеља је изгледа остала у Цариграду до краја 1198. и тада је била оверена.{{sfn|Баришић|1971|p=44-4544—45}} Ипак одлука цара да изда повељу је била пренета Сави I и Симеону и они су 1198. године је почели градњу Хиландара. Сава је средином 1199. године поново посетио Цариград да би добио нову повељу за Хиландар од цара Алексија III Анђела, коју је цар потписао у јуну 1199. године,{{sfn|Логос|2017|p=146, 148-149 са напоменом 722}} а којом је Хиландару предат и опустели манастир Зиг.{{sfn|Стара српска књижевност I |1970|p=158}}{{sfn|Баришић|1971|p=47}} Баришић мисли да је Сава тада можда преузео и цареву повељу за Хиландар из јуна 1198.
 
Када је цар својом повељом из 1198. одредио Симеона и Саву за осниваче и ктиторе манастира, Симеон, тј. Стефан Немања је издао своју повељу о оснивању Хиландара. Како она нема датум издавања може се претпоставити да је издата у другој половини 1198. или 1199. години. Сава Српски је вероватно учествовао у састављању те повеље и био најзначајнији организатор живота у Хиландару. Ипак, у време оснивања Хиландар Сава I је имао око 23 године, а за игумане се у правилу бирају старији монаси, тј. они који имају више од 30 година. Тако је први игуман Хиландара постао монах Методије.{{sfn|Свети Сава, Сабрана дела|p=12, 72}}
Али, и ако је, када је подигнут Хиландар, Сава главну пажњу и бригу посветио своме манастиру, он је ипак, и после тога, још увек много чинио и другим манастирима и помагао их је издашно. Једном приликом разбојници су, причају Савини биографи, напали и опљачкали манастир Каракалу, а игумана и сву братију продали у робље лаври Св. Атанасија. Братија манастира Каракале није имала сретства да се искупи од Лавријота, па су се обратили на Саву са молбом, да им помогне. Сава се одазвао њиховој молби, искупио је манастир и ослободио сву братију. Манастир 40 мученика у Ксеропотаму, који је био опљачкан од разбојника те запустио и био склон паду, Сава је обновио и дао сликати.{{sfn|Станојевић|2008|p=6}}
 
Тешке су прилике настале у Србији после Немањиног одласка у Свету Гору. И ако је Немања, за време свога дужег бављења у Србији после абдикације, био стекао пуно уверење, да се ново стање, створено његовом абдикацијом, довољно средило и учврстило, и да он може мирне душе оставити земљу, - — ускоро после његовог одласка у Свету Гору почели су се јављати разни знаци, који су показивали, да прилике у земљи нису ни близу онолико сређене, колико је то Немања желео и замишљао.{{sfn|Станојевић|2008|p=6}}
 
Чим је Немања отишао из Србије најстарији његов син Вукан, незадовољан што је мимо њега његов млађи брат постао владалац, ударио је путем, који је био у опреци са целим Немањиним радом и свом његовом политиком. Вукан је ухватио везе са Угарском и са енергичним и предузимљивим папом Иноћентијем III, у нади, да ће помоћу њих моћи повратити своја напуштена и изгубљена права на престо. Стеван је истина покушао да омете Вуканову акцију у томе правцу, али је Вукан изгледа више нудио, особито Угарској, но Стеван. Ствари су ускоро узеле толики обрт, да није могло бити сумње у то, да ће оне довести до отвореног сукоба међу браћом.{{sfn|Станојевић|2008|p=6}}
Немања и Сава су свакако знали шта се у Србији ради и спрема. Немања је без сумње био забринут због таквог развоја ствари, и они мудри савети о слози и потреби да се иде правим путем, што их је Немања, по Савином причању, давао на самрти својој деци, свакако су изазвани и вестима о ономе, што се у то доба дешавало у Србији, јер су те вести са разлогом бацале у бригу Немању и изазивале у њему оправдану бојазан, да може доћи у питање све, што је он у току целога свог века са муком стварао.{{sfn|Станојевић|2008|p=7}}
 
За Немањиног живота међутим није дошло до отвореног сукоба међу браћом. Али чим је Немања склопио очи дошло је до борбе међу њима, и у Србији је букнуо грађански рат. Вукан је, помоћу угарске војске, потиснуо Стевана и завладао српском државом (у пролеће 1202  г.). Али је ускоро после тога Стеван успео, помоћу бугарског цара Калојована, да сузбије Вукана и да опет заузме престо (у лето 1203 год.).{{sfn|Станојевић|2008|p=7}}
 
Ако је већ грађански рат начинио пустош у земљи и нанео силну штету и држави и народу, још је већу пустош учинила глад, која је после Стевановог повратка завладала у Србији, од које је силан свет помро, због које се расељавао и продавао своју децу у робље да се исхрани. Још много година после тога писац Савиног житија Доментијан цртао је живим бојама страхоте, које је у Србији изазвала та глад. Сави је иначе већ, далеко од свих својих, када је изгубио оца, морало бити необично тешко, али му је свакако морало бити још теже, кад су му почели стизати гласови о борби међу браћом, о грађанском рату у Србији и о глади, која је покосила силан свет. Вест о приликама и о догађајима у Србији узбудили су без сумње много Саву. Он је сада почео осећати, да и ван вере, поста и молитве, има и других ствари, које човека могу занимати, да има и ван питања о богу и вечном животу и других питања, која могу човека мучити, и да и ван љубави према Христу, цркви и еванђељу, има и друге љубави, која може изазивати радости и болове. Сава је онда вероватно први пут осетио, да га нешто вуче на другу страну, у обичан живот, који је он дотле избегавао, и у дневну борбу, коју је он дотле презирао. Можда је он већ онда осетио чежњу и потребу, да се врати у Србију, у живот, у практичан рад, у борбу. Ускоро су међутим у самој Светој Гори настале прилике, које су дефинитивно определиле Саву, да остави Свету Гору и да се врати у Србију.{{sfn|Станојевић|2008|p=7—8}}
 
[[Доментијан]] наводи да је Сава, боравећи у Цариграду, посетио манастир Богородице Евергетиде, одакле је узео један примерак манастирског типика и дао да се преведе на [[Старословенски језик|старословенски]] [[1199]]. године. Тај превод је после, у делимично измењеном облику, постао [[Хиландарски типик|типик Хиландара]], а касније и [[Студенички типик|Студенице]].{{sfn|Оболенски|1991|p=136}}
Између [[1200]]. и [[1204]]. године, Сава I је био рукоположен за [[архимандрит]]а у [[Солун]]у. У Солуну посветили су га епископи Никола јериски, Михаило касандриски и Димитрије адрамејски за архимандрита „и даше јему, каже Доментијан, носити надбедреницу и наруквице. Се же сатворише по смотренију и по закону својему грчкому, јако бити јему архијереју“архијереју”. После [[Пад Цариграда (1204)|пада Цариграда]] у априлу 1204. године, маркиз од Монферата и солунски краљ [[Бонифације Монфератски]] је почео да намеће своју власт светогорским манастирима уз подршку [[крсташки ратови|крсташа]]. У ту сврху је саградио замак, одакле су манастири пљачкани и где су монаси мучени, а Света гора је потпала под његову власт.{{sfn|Оболенски|1991|p=138, 139}}
 
Сава се због тога у Хиландару врло незгодно осећао, и кад му је од браће стигла порука, како је незгодно, да у тако мутним временима тело њиховог оца лежи у туђини, где влада несигурност и где оно због тога може бити изложено разним незгодама, и молба, да пренесе Немањино тело у Србију, - — Сава је једва дочекао да испуни ту молбу и жељу своје браће, па је извадио очево тело из гроба, и пренео га, са разним опасностима, у Србију, где су кости оснивача и династије, дочекане са страхопоштовањем и свечано сахрањене у Студеници. Легенда је доцније исплела романтичну и сентименталну причу, како је Сава при доласку у Србију над ковчегом оца измирио завађену браћу и повратио мир у земљи и народу. После повратка у Србију Сава је, на молбу Стеванову, остао у Студеници као архимандрит и управник тога манастира.{{sfn|Станојевић|2008|p=8}}
 
У Студеници је Сава, у главном, наставио живот, какав је проводио у Светој Гори и Хиландару. Њему је истина и ту у Србији, у новој средини, главно била вера и верски обреди, али је ипак доласком у Србију настала велика промена у Савином раду и, како изгледа, у његовим осећајима и погледима на живот и на човеков позив.{{sfn|Станојевић|2008|p=8}}
 
=== Повратак у Србију ===
Тешке су прилике настале у Србији после Немањиног одласка у Свету Гору. И ако је Немања, за време свога дужег бављења у Србији после абдикације, био стекао пуно уверење, да се ново стање, створено његовом абдикацијом, довољно средило и учврстило, и да он може мирне душе оставити земљу, - — ускоро после његовог одласка у Свету Гору почели су се јављати разни знаци, који су показивали, да прилике у земљи нису ни близу онолико сређене, колико је то Немања желео и замишљао.{{sfn|Станојевић|2008|p=9}}
 
Чим је Немања отишао из Србије најстарији његов син Вукан, незадовољан што је мимо њега његов млађи брат постао владалац, ударио је путем, који је био у опреци са целим Немањиним радом и свом његовом политиком. Вукан је ухватио везе са Угарском и са енергичним и предузимљивим папом Иноћентијем III, у нади, да ће помоћу њих моћи повратити своја напуштена и изгубљена права на престо. Стефан је истина покушао да омете Вуканову акцију у томе правцу, али је Вукан изгледа више нудио, особито Угарској, но Стефан. Ствари су ускоро узеле толики обрт, да није могло бити сумње у то, да ће оне довести до отвореног сукоба међу браћом.{{sfn|Станојевић|2008|p=9}}
Немања и Сава су свакако знали шта се у Србији ради и спрема. Немања је без сумње био забринут због таквог развоја ствари, и они мудри савети о слози и потреби да се иде правим путем, што их је Немања, по Савином причању, давао на самрти својој деци, свакако су изазвани и вестима о ономе, што се у то доба дешавало у Србији, јер су те вести са разлогом бацале у бригу Немању и изазивале у њему оправдану бојазан, да може доћи у питање све, што је он у току целога свог века са муком стварао.{{sfn|Станојевић|2008|p=9}}
 
За Немањиног живота међутим није дошло до отвореног сукоба међу браћом. Али чим је Немања склопио очи дошло је до борбе међу њима, и у Србији је букнуо грађански рат. Вукан је, помоћу угарске војске, потиснуо Стефана и завладао српском државом (у пролеће 1202  г.). Али је ускоро после тога Стефан успео, помоћу бугарског цара Калојована, да сузбије Вукана и да опет заузме престо (у лето 1203 год.).{{sfn|Станојевић|2008|p=9}}
 
Ако је већ грађански рат начинио пустош у земљи и нанео силну штету и држави и народу, још је већу пустош учинила глад, која је после Стефановог повратка завладала у Србији, од које је силан свет помро, због које се расељавао и продавао своју децу у робље да се исхрани. Још много година после тога писац Савиног житија Доментијан цртао је живим бојама страхоте, које је у Србији изазвала та глад. Сави је иначе већ, далеко од свих својих, када је изгубио оца, морало бити необично тешко, али му је свакако морало бити још теже, кад су му почели стизати гласови о борби међу браћом, о грађанском рату у Србији и о глади, која је покосила силан свет. Вест о приликама и о догађајима у Србији узбудили су без сумње много Саву. Он је сада почео осећати, да и ван вере, поста и молитве, има и других ствари, које човека могу занимати, да има и ван питања о богу и вечном животу и других питања, која могу човека мучити, и да и ван љубави према Христу, цркви и еванђељу, има и друге љубави, која може изазивати радости и болове. Сава је онда вероватно први пут осетио, да га нешто вуче на другу страну, у обичан живот, који је он дотле избегавао, и у дневну борбу, коју је он дотле презирао. Можда је он већ онда осетио чежњу и потребу, да се врати у Србију, у живот, у практичан рад, у борбу. Ускоро су међутим у самој Светој Гори настале прилике, које су дефинитивно определиле Саву, да остави Свету Гору и да се врати у Србију.{{sfn|Станојевић|2008|p=10}}
Када су крсташи четвртог крсташког реда заузели Цариград (1204 год.) и уништили Византију, почели су они ширити своју власт на све стране. Једно одељење крсташке војске заузело је Свету Гору. Ти су крсташи, са католичким свештеницима и калуђерима, који су са њима и за њима дошли, вршили тамо разна насиља и радили на томе, да Свету Гору подвргну папској власти. У Светој Гори су онда услед тога настали нереди и завладала је велика несигурност.{{sfn|Станојевић|2008|p=10}}
 
Сава се због тога у Хиландару врло незгодно осећао, и кад му је од браће стигла порука, како је незгодно, да у тако мутним временима тело њиховог оца лежи у туђини, где влада несигурност и где оно због тога може бити изложено разним незгодама, и молба, да пренесе Немањино тело у Србију, - — Сава је једва дочекао да испуни ту молбу и жељу своје браће, па је извадио очево тело из гроба, и пренео га, са разним опасностима, у Србију, где су кости оснивача и династије, дочекане са страхопоштовањем и свечано сахрањене у Студеници. Легенда је доцније исплела романтичну и сентименталну причу, како је Сава при доласку у Србију над ковчегом оца измирио завађену браћу и повратио мир у земљи и народу.{{sfn|Станојевић|2008|p=10}}
 
После више година, неслоге, оружаних сукоба и непотпуног помирења у Србији, Сава је од оба старија брата добио посланице у којима су тражили да он донесе земне остатке Светог Симеона у Србију. У Студеничком типику Сава је записао да је осам година после смрти Симеона дошао „са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан Немања и брат му кнез Вукан, сакупише светитеље и јереје и игумане са многим црнцима и са бољарима свим, ... са великом чашћу узеше мошти господина Симеона.”{{sfn|Свети Сава, Сабрана дела|p=75, 76}} Из Савиног описа тог догађаја несумњиво је да је он на том сабору деловао као помиритељ старије браће великог жупана Стефана Немање II и кнеза Вукана, а ковчег умрлог оца Светог Симеона је послужио као подсетник да се обнавља дух жеље умрлог великог жупана Стефана Немање да два његова старија сина у слози треба да управљају Србијом онако како је то он пожелео и саопштио на сабору 25.3. март 1196. године када се одрицао престола.{{sfn|Логос|2017|p=148, 158}}
 
Према писању Саве, монах Симеон (Стефан Немања) је преминуо у дубокој старости у манастиру Хиландар [[13. фебруар]] [[1200]].{{sfn|Свети Сава, Сабрана дела|p=12, 76}} Нема довољно разлога за сумњу у истинитост те непосредне тврдње о смрти Савиног оца коју је он поновио у два типика.{{sfn|Логос|2017|p=145-150145—150, 158}} Зато треба претпоставити да се повратак Саве у Србију догодио у фебруару [[1208]]. године и да је после тога Сава постављен за [[игуман]]а Студенице.{{sfn|Логос|2017|p=158}}{{sfn|Станојевић|2008|p=10—11}}
 
Насупрот томе данас се још прихвата уверљивом замисао Фрање Баришића из 1971. да је Свети Симеон умро 1199. године. Одатле су значајни историчари као Димитрије Оболенски и други писали како је Сава у Србију кренуо вероватно у зиму 1206/1207. године. Даље он је претпоставио да је почетком [[1207]]. после сахрањивања Симеона у Студеници, Сава постављен за игумана Студенице, где је завео поменути Хиландарски типик са мањим изменама.{{sfn|Оболенски|1991|p=135, 140, 141}}{{sfn|Станојевић|2008|p=11}}
 
У Студеници је Сава, у главном, наставио живот, какав је проводио у Светој Гори и Хиландару. Њему је истина и ту у Србији, у новој средини, главно била вера и верски обреди, али је ипак доласком у Србију настала велика промена у Савином раду и, како изгледа, у његовим осећајима и погледима на живот и на човеков позив.{{sfn|Станојевић|2008|p=11}}
Када је као зрео човек у напону снаге дошао у Србију, Сава је видео и упознао народни живот у свим правцима и у сваком погледу. Он је онда видео, како је његов народ заостао, и у верском и у социјалном и у економском и у културном погледу. Сава је осетио, да је он позван, а да је и вољан и у могућности, да поправи недостатке, да помогне народу, и радом и саветом, да га дигне и морално и економски. Он је осетио у себи позив и потребу за рад и за акцију, да изађе из ћелије и цркве у државу и у народ. У њему је проврела Немањина крв и гонила га је у борбу, и он се одазвао гласу, који га је позивао с неба и изнутра, и покорио се својим унутрашњим потребама и склоностима. У Студеници је Сава постао од испосника радник у народу и за народ, од верског фанатика пропагатор социјалног морала, од младог занешењака организатор, државник и књижевник.{{sfn|Станојевић|2008|p=12}}
 
То је био период Савиног рада, за који је после десетак година охридски архиепископ Хоматијан у своме протесту против Савиног посвећења за архиепископа писао, да је Сава „постао готово оно што је и пре био“био”, да су га „домаће распре уграбиле из тврдога града Свете Горе“Горе”, те се „опет настанио у Србији, испосник се претворио у управника и саветника тамошњих послова, у посланика околним власницима...власницима… и сасвим се пустио у светске бриге и у светско славољубље, почео ићи на гозбе, почео јахати коње одабране, окићене и опремљене, почео водити многу свиту, путовати са парадом, уз пратњу велику и различиту“различиту”.{{sfn|Станојевић|2008|p=13}}
 
Ма колико да су ове Хоматијанове речи тенденциозне и претеране, оне јасно и пластички цртају живот Савин после повратка у Србију, и показују, колико је Савин живот и рад у то доба био другачији од онога, за којим је он жудио у својој младости, због кога је оставио родитељски дом и побегао у Свету Гору, и који је тамо проводио.{{sfn|Станојевић|2008|p=13}}
[[Датотека:Štap Sv Save iz manastira Sveta Trojica - Pljevlja.png|десно|мини|200п|Штап Светог Саве, из [[Манастир Света Тројица|манастира Света Тројица]] у Пљевљима]] У време када је Сава био игуман у Студеници православна црква у Србији није била самостална, већ је била подређена [[Охридска архиепископија|Охридској архиепископији]] и имала је само три епископије ([[Рашка епархија|Рашку]], [[Липљанска епархија|Липљанску]] и [[Призренска епархија|Призренску]]) у којима су владике били [[Грци]].{{sfn|Богдановић|1981|p=317}}
 
Изгледа да је 1217. папа Хонорије III у разговору са посланством великог жупана Стефана брзо показао спремност да пошаље краљевску круну у Србију. Тада је Сава отишао на Свету гору 1217. а постоји претпоставка да је дошло до мањег неслагања Саве са братом Стефаном Првовенчаним. Основа за ту замисао је писање Доментијана да је игуман Сава предао игумански положај и отишао у Свету гору против воље свог брата великог жупана. Неспоразум браће није био трајан. Велики жупан је послао писмо у коме је позвао Саву да се врати, а Сава је послао одговор. Ова преписка је вероватно била наставак преговора о заједничком деловању, а Сава се дуже задржао на Светој гори.{{sfn|Стара српска књижевност I |1970|p=199-201199—201}}
 
Можда је по угледу на крунисање у Бугарској 1204. године, из Рима предложено 1217. Стефану и „уздизање” црквеног старешине у Србији уз крунисање за краља. Предлог папе да по угледању на Бугарску и у Србији уздигне старешину православне цркве би објаснио зашто је Сава био незадовољан преговорима о крунисању. Преговори о крунисању су вероватно довели до преговора о српској православној цркви 1217. Када је отишао на Свету гору Сава I је ојачао везе са монасима Грцима и завршио уобличење замисли да се уздизање православне цркве у Србији затражи од васељенског патријарха и цара у Никеји. У преписци са братом постигао је сагласност о томе.{{sfn|Логос|2017|p=161-163161—163 са напоменом 801}}
 
После договора са братом Сава I је отишао на преговоре у [[Никејско царство]]. У Никеју је отишао јер је [[Пад Цариграда (1204)|падом Цариграда]] 1204. године престало да постоји [[Византијско царство]]. Никеја је била седиште за никејског цара [[Теодор I Ласкарис|Теодора I Ласкариса]] и васељенског патријарх Манојла Сарантена Харитопула. Од њих је Сава I тражио самосталност за православну цркву у Србији. Прилике за такав захтев биле су повољне, јер су православне епископије у Србији биле потчињене Охридској архиепископији, а она је подпадала под другу државу насталу распадом Византијског царства, [[Епирска деспотовина|Епирску деспотовину]], противника Никејског царства. Поред тога понуде папе да он „уздигне“„уздигне” старешину православне цркве у Србији додатно су убеђивале патријарха и цара да испуне захтеве Саве Српског. За цара и патријарха у Никеји молба Саве I била је и прилика да се истакне значај Никеје као средишта источног хришћанства. Цар Теодор I Ласкарис и патријарх Манојло одлучили су да Сава I буде рукоположен за првог српског архиепископа.{{sfn|Логос|2017|p=162}} Према старим српским летописима то се догодило 1218/19. ( 6727) године,{{sfn|Стојановић|1927|p=182, 186, 194, 198}} Из тога је изведено скоро неподељено мишљење код истраживача прошлости Срба је да је између 1.1. јануар 1219. и 31.8. август 1219. Сава I Немањић хиротонисан за архиепископа.{{sfn|Логос|2017|p=162}} Архиепископ Сава I је такође у Никеји тражио аутокефалност, тј. да његови наследници на месту архиепископа не морају да долазе у Никеју за посвећење, већ да их може изабрати и рукоположи синод новостворене архиепископије у Србији. Цар и патријарх су испунили и тај Савин захтев. Враћајући се у Србију, архиепископ Сава I је поново посетио Свету гору, а одатле је вероватно повео и неке од будућих епископа у Србији.{{sfn|Ćirković|2008|p=43}}{{sfn|Логос|2017|p=162-163162—163}}
 
Архиепископ Сава I потом одлази у [[Солун]] и у манастиру Филокал завршава састављање [[Законоправило|Номоканона]], то јест зборника црквених и грађанских прописа, и објављује га као [[Законоправило]].{{sfn|Богдановић|1981|pp=322-324322—324}} После повратка у [[Рашка|Рашку]] 1219. или 1220. године архиепископ Сава I је уређивао црквени живот новостворене архиепископије. Стварао је нове епископије, које су имале седишта у манастирима. Сви новопостављени [[епископ]]и добили су по један препис Законоправила, а новоизграђени [[манастир]]иманастири су богато даровани имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима и воћњацима. За седиште архиепископа одређен је манастир [[Манастир Жича|Жича]]. Није поуздано утврђен број епископија које су постојале у тек створеној архиепископији. Постоји могућност да није све нове епископије основао 1220. године, него је неке одредио касније. Сава је основао осам нових епископија: [[Зетска епархија|Зетску]], [[Хумска епархија|Хумску]], [[Дабарска епархија|Дабарску]], [[Моравичка епархија|Моравичку]], [[Топличка епархија|Топличку]], [[Будимљанска епархија|Будимљанску]], [[Хвостанска епархија|Хвостанску]] и Жичку (архиепископска епархија),{{sfn|Богдановић|1981|pp=317-320317—320}}{{sfn|Popović|2002|pp=171-184171—184}} а задржао је две или три старе, то јест Рашку и Призренску, а можда и Липљанску епархију.{{sfn|Јанковић|1983|pp=27–37}}{{sfn|Логос|2017|p=163 са напоменом 812}} Вероватно је епископе у Расу, Призрену и Грачаници (где је могло бити седиште Липљанске епископије) као Грке и присталице охридског архиепископа Димитрија Хоматина заменио својим људима, Србима. Савино уздизање за архиепископа и смењивање епископа у Призрену изазвало је незадовољство Димитрија Хоматина. Он је у мају 1220. године упутио протестно писмо Сави. У писму приговара Сави да је монах, то јест да је неканонски уздигнут за архиепископа јер пре тога није био епископ. Последњи приговор у писму архиепископу Сави је да је тирански сменио канонски постављеног епископа у Призрену и именовао новог.{{sfn|Светосавски зборник, књига 2|1939|p=91-11191—111}}
 
=== Законоправило ===
{{главни чланак|Законоправило}}
[[Датотека:Savino Zakonopravilo - Ilovichki prepis, 1262.jpg|десно|мини|170п|Законоправило Светог Саве, Иловички препис из [[1262]].]]
Законоправило Светог Саве из [[1220]]. године је постао основни законик српске цркве, али и државе и тако је било на известан начин први српски [[устав]].<ref>[https://web.archive.org/web/20110723211728/http://www.alanwatson.org/sr/petarzoric.pdf Wayback Machine{{Ботовски наслов}}]</ref> Законоправило<ref>{{Cite web|url=http://www.4shared.com/file/40492636/2ffbee27/Miodrag_Petrovic_-_Zakonopravilo_SvSave.html |title=Miodrag Petrovic - Zakonopravilo Sv.Save.zip - 4shared.com - online file sharing and storage - download|accessdate=|last= |first= |coauthors= |date=|work= |publisher=-{www.4shared.com}-}}{{Ботовски наслов}}</ref> је зборник закона са тумачењима састављен да се уреди велика област друштвених односа, првенствено црквених, али и грађанских. Настало је да би се према њему управљале или крмариле све цркве и зато се назива и Крмчија Светог Саве. Да би се то остварило морале су га имати све цркве. Најстарији сачувани препис је из друге половине XIII века. Од друге половине XIV века Савина Крмчија се примењивала и у руској православној цркви.<ref>{{Cite web|url=http://istorijska-biblioteka.wikidot.com/art:nomokanon |title=Номоканон - ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА|accessdate=|last= |first= |coauthors= |date=|work= |publisher=-{istorijska-biblioteka.wikidot.com}-}}{{Ботовски наслов}}</ref> Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила [[апостоли|светих апостола]], Правила [[црквени оци|светих отаца]], Одлуке [[Васељенски сабори|Васељенских]] и [[Помесни сабори|Помесних сабора]] и [[Мојсије]]во законодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Део који се односио на [[Грађанско право]] сачињавали су: Изводи из Новела [[Јустинијан I|Јустинијанових]] (око [[550]]), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из [[Јустинијанов зборник|Јустинијановог законодавства]]<ref>{{Cite web|url=http://www.constitution.org/sps/sps.htm |title=S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I|accessdate=|last= |first= |coauthors= |date=|work= |publisher=-{www.constitution.org}-}}{{Ботовски наслов}}</ref><ref>{{cite web|author=Yves LASSARD, Alexandr KOPTEV |url=http://droitromain.upmf-grenoble.fr/ |title=::: The Roman Law Library (Last Update : November 19, 2015 ) |publisher=droitromain.upmf-grenoble.fr |date = 19. 11.новембар 2015. |accessdate = 19. 11. 2015.}}</ref> и Прохирон (Закон градски) из [[879]]. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Пресађивањем (рецепцијом) [[Римско право|римско]]-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.
 
=== Крунидбени сабор у Жичи ===
Писани извори описују једно крунисање Стефана Првовенчаног, али у њиховом опису постоје значајне разлике. Западни писани извори (Тома Архиђакон и Андрија Дандоло) описују крунисање које је извршио [[1217]]. године посланик [[папа Хонорије III|папе Хонорија III]].{{sfn|Arhiđakon Toma|2003|p=93 Пишући како је угарски краљ Андрија II (1205-12351205—1235) отишао преко Сплита у крсташки поход у Свету земљу у августу 1217. године, архиђакон Тома Сплићанин додаје: „У исто време господар Србије или Рашке Стеван, који се називао великим жупаном, послао је изасланике ... и испословао од Хонорија краљевску круну. Он [Хонорије III] је послао изасланика из своје најуже пратње, који дође и окруни га [великог жупана] као првог краља његове земље.” Из овог изгледа да је Томи Сплићанину важно када је прошло посланство које је послато из Србије у Рим папи, али не и када је било крунисање, тј. он није записао време крунисања. Важно је приметити да Тома Сплићанин није присуствовао крунисању, а можда није познавао никога од присутних том догађају}}{{sfn|Muratori|1728|p=198, 199 (340, 341)}}<ref>Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 300.</ref> Другачије крунисање описују домаћи писци Доментијан и Теодосије. Они описују да је архиепископ Сава на сабору у Жичи извршио крунисање свога брата.{{sfn|Стара српска књижевност I |1970|p=226, 227}}<ref>[http://www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs/ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx Антологија српске књижевности], Теодосије, Житија. стр. 71, 72. Приступљено 25. 5.мај 2016.</ref> Тешко је одбацити уверљиви опис који је оставио Савин ученик Доментијан. Зато је настала и друга замисао (Драгутин Анастасијевић и други) да је после осамостаљења српске архиепископије извршено поновно крунисање Стефана Првовенчаног по православном обреду. Према тој замисли око [[1220]]. је одржан општи државно-црквени сабор, први након добијања аутокефалности, у [[Манастир Жича|манастиру Жичи]], подигнутом као седиште нове архиепископије. На сабору је архиепископ Сава [[Папа|папином]] круном (венцем) поново крунисао (овенчао) свог брата [[Стефан Првовенчани|Стефана Првовенчаног]] за краља, приближно онако како описују Доментијан и Теодосије Хиландарац. Недостатак ове замисли је што она није решила противречности него их је поделила у два крунисања краљевском круном истог владара. Такав поступак је могућ, али нема довољно потврде да се то догодило. Нико од извора које користимо није описао да се он крунисао краљевском круном два пута.
 
Доментијан Хиландарац је скоро сигурно познавао једног од присутних на крунисању, свог учитеља, Саву Српског. Доментијан је вероватно имао опис сведока крунисања, а можда је био и сам присутан у Жичи када је крунисање обављено. Архиђакон Тома Сплићанин није морао познавати папиног посланика који је однео круну и могао је писати оно што је било очекивано и како је он замишљао да се требало догодити, то јест да доносилац круне изврши и крунисање. Доментијан је важнији и поузданији извор од Томе Сплићанина. Зато је могуће да је било једно крунисање краљевском круном из Рима које је извршио архиепископ Сава I Српски у Жичи како то описује Доментијан. Сава I је постао архиепископ 1219. године, а најстарији писани извор у коме се Стефан Немања II Првовенчани појављује као „крунисани краљ“краљ” је из марта 1220. Дакле крунидбени сабор Стефана Првовенчаног у Жичи могао је бити крајем 1219. или почетком 1220.{{sfn|Логос|2017|p=164-168164—168}}
 
Тада крунисани краљ је као први од Немањића који је добио краљевски венац постао препознатљив у историјским изворима по кратком опису „првовенчани краљ” а данас по надимку Првовенчани, а [[Историја Србије у средњем веку|Србија]] је од његове владавине постала [[монархија|краљевина]].
 
[[Датотека:Žiča Monastery, overview. Near Kraljevo, Serbia.jpg|300п|мини|[[Манастир Жича]]]]
Сава је пред овим сабором одржао Жичку [[Беседа о правој вери|беседу о правој вери]], у којој поучава краља, властелу и новоизабране епископе основним догмама [[православље|православне вере]], тврдећи да су без ње добра дела узалудна. „Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да ''савршен буде човек Божји''.<ref>Жичка беседа о правој вери</ref> Том приликом, Синод православне цркве проклиње бабуне, односно [[богумили|богумиле]], као и поглаваре [[Црква босанска|босанске цркве]] која је примала верске прогнанике из Рашке.<ref>Миодраг М. Петровић: Помен богумила - — бабуна у законоправилу светога Саве и „Црква босанска“босанска”, Београд, 1995. године</ref>
 
Након сабора је Сава лично испитивао и покрштавао оне који нису прихватали новоуспостављену црквену [[хијерархија|хијерархију]]: "''А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима, уз претходно проклињање јереси коју имађаху, заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте.''"<ref>Теодосије, Житије светог Саве</ref> Племићима (''благороднима'') су Сава и Стефан Немањић нудили многе дарове и почасти ако прихвате православље, а оне које нису пристали - — уз понижења су протерали из земље.<ref>„А благородне који су били у јересима које налажаше, много је молио и учио да се врате саборној апостолској цркви, обећавајући им почасти и дарове велике, и који би га послушао био је приман од њега с љубављу великом, и примао је од самодршца краља, брата његова, многе дарове. А ко се, не повинујући се, утврђиваше у богомрским јересима, овога проклевши а великим бешчашћем из целе своје земље изгоњаху." (Теодосије, Житије светог Саве)</ref>
 
Као игуман Студенице, а затим и архиепископ Србије, Сава је за свог брата и Србију обављао и дипломатске послове. Тако је Стефан Првовенчани послао архиепископа Саву (око 1220) да преговара са угарским краљем Андријом II (1205-12351205—1235) и одговори га од рата против Србије.{{sfn|Логос|2017|p=168}}
 
Стефан Првовенчани пред смрт се разболео и боловао је на неком од својих дворова. Ту га је нашао архиепископ Сава и непосредно пре смрти замонашио давши му име Симон, а умро је [[24. септембар|24. септембра]] [[1227]].{{sfn|Стара српска књижевност, I|p=236-239236—239}}{{sfn|Логос|2017|p=169 напоменом 836}} После смрти Првовенчаног, Сава је крунисао 1227. (или 1228) у Жичи његовог сина Стефана Радослава за краља Србије. Ипак, нови краљ убрзо је изгледа изазвао незадовољство свог стрица архиепископа Саве, јер се за објашњење црквених (канонских) питања обратио охридском архиепископу Димитрију Хоматину.{{sfn|Светосавски зборник, књига 2|1939|p=149-189149—189}}
 
=== Сава у Светој земљи ===
[[Датотека:Saint Sava, Patriarchate of Peć.jpg|лево|мини|200п|Свети Сава, [[фреска]] из 13. века, [[Пећка патријаршија]].]]
Мањи спор за Стефаном Радославом због краљевог обраћања охридском архиепископу могао је бити повод за архиепископа Саву да испуни своју раније насталу жељу да посети [[Света земља|Свету земљу]]. Сава је отишао на своје прво путовање у земљу где се родио и проповедао Христ 1229. године, а следеће 1330. године се вратио у Србију.{{sfn|Марковић|2009|p=15-2515—25}}{{sfn|Логос|2017|p=170-171170—171}} Од времена Светог Саве [[Ходочашће|ходочашћа]] у Свету земљу су надахнула многе владаре, црквене великодостојнике, монахе, побожан народ, уметнике, и то надахнуће траје и данас. Међу значајнијим дародавцима православних манастира и цркава на [[Света земља|Светој земљи]] су били први српски архиепископ Свети Сава, потом и други владари [[Немањићи]], краљ [[стефан Урош II Милутин|Милутин]] и др., као и први српски патријарх Јоаникије и други.
: Свети Сава је приликом првог ходочашћа у Свету земљу, подигао конаке за српске монахе у грузијском манастиру Светог Крста недалеко од [[Јерусалим]]а. Потом је откупио земљиште на [[Сионска гора|брду Сион]] и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у [[Акра|Акри]], у тада палестинском пристаништу, од Латина откупио Цркву Св. Ђорђа, да послужи као прихватилиште монасима.
: Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова (кућа коју је Сава купио, конак и црква). Приликом обиласка Сиона, са јерусалимским патријархом Атанасијем, архиепископ Сава је купио кућу (Св. Јована Богослова) тј. [[Сионска Горница|Сионску Горницу]] у којој се одржала [[Тајна вечера]], кућу је одкупио од Сарацена (мухамеданаца) и платио је златом и сребром које је добио од краља [[Стефан Радослав|Стефана Радослава]].
 
Политички сукоби у Србији можда су и били повод и за друго Савино путовање у Свету земљу. После преврата у коме је Стефан Владислав I збацио брата Стефана Радослава и постао краљ, Сава је прво оклевао да крунише новог краља, али је затим схватио да се сукоб браће неће тиме избрисати и крунисао је новог краља крајем 1233. (или почетком 1234.). Спремајући се за нову посету Светој земљи, Сава је у присуству „свих епископа, јереја и ђакона” за свог наследника на месту архиепископа именовао ученика Арсенија. Тако је отишао из Будве крајем 1233. (или 1234.) на исток да још једном посети Свету земљу.{{sfn|Логос|2017|p=171-172171—172}} Приликом другог боравка у Светој земљи, [[1235]]. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој православној [[Манастир Светог Саве Освећеног|Лаври Светог Саве Освећеног]], којим су Срби управљали пуних 130 година и чији је Свети Сава био духовни брат.
 
Походио је и даривао и православни [[манастир Свете Катарине]] на [[Синајска гора|Синају]] 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, Свету четрдесетницу, молећи се за свој српски род и читав хришћански народ. Иначе, Манастиру Св. Катарине су Срби дали велики допринос (и где је једно време био игуман Србин Јоаникије, [[14. век]]).
 
=== Смрт и наслеђе ===
[[Датотека:Temple Saint Sava.jpg|десно|мини|230п|Храм Светог Саве]]
Са тог дуготрајног путовања у [[Јерусалим]] Свети Сава се није вратио у Србију. У повратку пролазио је кроз [[Бугарска|Бугарску]] и ту је преминуо [[14. јануар]]ајануара [[1236]]. године, а био је сахрањен у тадашњој бугарској престоници [[Велико Трново|Трнову]]. Бугари су желели да задрже тело побожног Саве I Српског, али је његов синовац, српски краљ [[Стефан Владислав]], иначе зет бугарског цара [[Јован Асен II|Асена II]], отишао к тасту да га моли за Савино тело. Преговори нису ишли лако. Ипак Иван Асен II је изашао у сусрет зету и дозволио му да годину дана после смрти Савино тело врати из Трнова у Србију. Тако је српски краљ свечано сахранио тело Светог Саве I Немањића у својој задужбини [[Манастир Милешева|манастиру Милешеви]].{{sfn|Логос|2017|p=172}} [[Стефан Вукчић Косача]] се [[1448]]. године, по освајању манастира Милешева, прогласио „херцегом од Светог Саве“Саве”,{{sfn|Логос|2017|p=358}} а област којом је управљао касније је добила име [[Херцеговина]]. [[Цетињски манастир]] чува његов епитрахиљ.
 
По њему је названо више основних школа и гимназија у Србији и Републици Српској. У [[Букурешт]]у постоји елитна румунска гимназија „Свети Сава“Сава” коју је похађао и румунски краљ [[Михај Румунски|Михај]].<ref>[http://www.blic.rs/vesti/drustvo/jedna-prestonica-evropske-unije-ponosi-se-imenom-svetog-save/bgr7hmv Једна престоница Европске уније поноси се именом Светог Саве („Блиц“„Блиц”, 27. јануар 2016)]</ref>
 
== Књижевни рад ==
Савин књижевни рад је веома обиман, и намењен је поглавито организацији [[манастир]]а. Најпре је написао три типика (правилника): „Карејски типик“типик”, „Хиландарски типик“типик” и „Студенички типик“типик”. На почетку „[[типик студенички|Студеничког типика]] описао је живот [[ктитор]]а тог манастира, свог оца Стефана Немање, у монаштву названог Симеон. „[[Житије Св. Симеона]], које се доцније издвојило из „Студеничког типика“типика” и осамосталило, најважније је Савино дело. Световни живот Немањин описан је у њему кратко, а монашки са више детаља. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија (биографија) српских владалаца и [[светац]]а. Остали Савини списи су: „Служба Светом Симеону“Симеону”, „Посланица игуману Спиридону“Спиридону” (прво сачувано приватно писмо у српској књижевности), „Устав"Устав за држање „Псалтира“„Псалтира” и „Номоканон“„Номоканон” или „Законоправило“„Законоправило” (обиман зборник црквених и световних закона и прописа). По речима Милана Кашанина, „истинској књижевности и оригиналном стваралаштву од онога што је Сава написао припада у свему стотинак страница“страница”.
„Житије Светог Симеона“Симеона” се састоји од једанаест поглавља, која се могу груписати у следеће садржинске целине:
* Градња манастира Студенице
* [[s:Немањин силазак са престола|Немањин силазак са престола]]
{{Главни чланак|Спаљивање моштију светог Саве}}
[[Датотека:Tašmajdan Sava.JPG|мини|250п|лево|''Место на Ташмајдану, Београд, где су највероватније спаљене мошти Светог Саве'']]
Мошти Светог Саве су биле у Милешеви, све док их [[Коча Синан-паша|Синан-паша]] није одатле отео, однео у [[Београд]] и спалио их на брду Врачар [[27. април]]ааприла [[1594]]. После ослобођења од [[Османско царство|Турака]] на [[Градска општина Врачар|Врачару]] је подигнут [[Храм Светог Саве|храм посвећен Светом Сави]], у знак сећања и захвалности за све оно што је Свети Сава урадио за свој народ и цркву.
 
Место спаљивања, међутим, вероватно није било на данашњем Врачару, који је тада био далеко изван зидина града, већ на брду „Чупина умка“умка” на месту између данашње цркве Светог Марка (близу олтара)<ref>"Време"„Време”, Београд1. јун 1922. године</ref> и спортског комплекса, а које се тада звало Врачар.<ref>{{cite web |url=http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/02/article-02.html |title=Српско наслеђе: „Где су Турци спалили мошти Светог Саве“ |publisher=Srpsko-nasledje.co.rs |date= |accessdate=10. 1. 2012 |archive-url=https://web.archive.org/web/20130126085436/http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/02/article-02.html# |archive-date=26. 01. 2013 |dead-url=yes |df= }}</ref> По народном предању, пре спаљивања мошти, спашена је рука Светог Саве и данас се налази у [[Манастир Света Тројица|манастиру Свете Тројице код Пљеваља]].<ref>{{cite web|url=https://web.archive.org/web/20111114093804/http://www.pravoslavlje.nl/foto_manastiri_crkve/manastir_sveta_trojica_pljevlja.htm |title=Manastir Sveta Trojica Pljevlja |publisher=Pravoslavlje.nl |date=|accessdate = 10. 1. 2012}}</ref>
 
Српска православна црква празнује Саву као светитеља [[27. јануар]]ајануара по грегоријанском, односно 14. јануара по јулијанском календару. Празник Светог Саве, [[Савиндан]], обележава се као школска слава у свим школама у Србији и [[Република Српска|Републици Српској]]. Такође се обележава и [[Спаљивање моштију светог Саве|спаљивање моштију Светог Саве]].
 
== Напомене ==
 
== Извори и литература ==
* {{Cite book|ref=harv|last=Теодосије, Житија|title=Теодосије, Житија |url =http://www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs/ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx }} Приступљено 25. 5.мај 2016.
* {{Cite book|ref=harv|last=Свети Сава, Сабрана дела|title=Свети Сава, Сабрана дела |url =http://www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs/ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx }} Приступљено 21. 5.мај 2016.
* {{Cite book|ref=harv|last=Стојановић|first=Љубомир|title=Стари српски родослови и летописи |url = http://www.scribd.com/document/117874946/Ljubomir-Stojanovic-Stari-srpski-rodoslovi-i-letopisi. |year=1927|location=Сремски Карловци}}
* {{Cite book|ref=harv|last= Стара српска књижевност I.|title= Стара српска књижевност I|url= http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/Knjige/Srpska_knjizevnost_u_100knjiga/II-153244-001#page/21/mode/1up|year= 1970|location= Нови Сад-Београд|7= }} Пристуљено 21.10. октобар 2018.
* {{Cite book|ref=harv|last=Соловјев|first=В. Александар|title=Одабрани споменици српског права: (од XII до краја XV века)|url=http://archive.is/Ra17C|location=Београд|year=1926}}
* {{Cite book|ref=harv|title=Светосавски зборник, књига 2 |url = http://www.archive.org/details/SvetosavskiZbornikII|location= Београд|year=1939}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Богдановић|first=Димитрије|authorlink=Димитрије Богдановић|chapter=Преображај српске цркве|title=Историја српског народа|url=http://books.google.com/books?id=EugJAQAAIAAJ|volume=књ. 1|location=Београд|publisher=Српска књижевна задруга|year=1981|pages=315-327315—327}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Слијепчевић|first=Ђоко М.|authorlink=Ђоко Слијепчевић|title=Историја Српске православне цркве|url=http://books.google.com/books?id=M9faAAAAMAAJ|volume=књ. 1|year=1962|location= Минхен|publisher=Искра}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Јанковић|first=Марија|title=Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку (Bishoprics and Metropolitanates of Serbian Church in Middle Ages)|url=http://books.google.com/books?id=AmkcAAAAMAAJ|location=Београд|publisher=Историјски институт САНУ|year=1985}}
* {{cite book|ref=harv|last=Јанковић|first=Марија|chapter=Липљанска епископија и Грачаничка митрополија|title=Историјски часопис|url=http://books.google.com/books?id=wRIWAQAAMAAJ|volume=бр. 29-30 (1982-19831982—1983)|publisher=Историјски институт САНУ|year=1983|pages=27–37}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Вуковић|first=Сава|authorlink=Сава Вуковић|year=1996|title=Српски јерарси од деветог до двадесетог века|url=http://books.google.com/books?id=VBzkAAAAMAAJ|publisher=Евро, Унирекс, Каленић}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Марковић|first=Миодраг|title= Прво путовање Светог Саве у Палестину и његов значај за српску средњовековну уметност |location=Београд|year=2009|url= http://www.academia.edu/3602014/The_first_voyage_of_St._Sava_to_Palestine_and_its_importance_for_Serbian_medieval_art_Belgrade_2009_in_Serbian_with_an_English_summary_}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Логос|first= Александар А.|title= Историја Срба I|location=Београд|year=2017|isbn=978-86-85117-37-4 |url= http://www.academia.edu/35327198/%D0%98%D0%A1%D0%A2%D0%9E%D0%A0%D0%98%D0%88%D0%90_%D0%A1%D0%A0%D0%91%D0%90_I_%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4_%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80_2017.pdf}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=Popović|first=Svetlana|title=The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century (Српска епископска седишта у XIII веку)|url=http://books.google.com/books?id=yuAVAQAAMAAJ|journal=Старинар|issue=51: 2001|year=2002|pages=171-184171—184}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|title=Срби међу европским народима|year=2004|url=https://books.google.com/books?id=p3oMAQAAMAAJ|location=Београд|publisher=Equilibrium}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|title=Срби у средњем веку|year=1995|url=https://books.google.com/books?id=vBRXAAAAMAAJ|location=Београд|publisher=Идеа}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Баришић|first=Фрањо|title= Хронолошки проблеми око године Немањине смрти, Хиландарски зборник, књ. 2.|pages=31-5831—58|location= Београд|year=1971}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Оболенски|first=Димитрије|title= Шест византијских портрета |location= Београд|year=1991}}
* {{Cite book|ref=harv|title=Историја српског народа, I|location=Београд|year=1994}}
* {{Историјска библиотека|art:sveti-sava|Свети Сава}}
* {{Историјска библиотека|art:sv-sava-ktitor|Ктиторска делатност светог Саве}}
* [http://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/svsava-sabrana/index_c.html Пројекат „Растко“„Растко”: Свети Сава, сабрана дела] {{ср}}
* [https://web.archive.org/web/20080219002929/http://www.spcobern.ch/PagesStrane/Srpski/SvetiSava/SvetiSavaGlavna.htm СПЦ у Берну: Свети Сава архиепископ и просветитељ српски] {{ср}}
* {{АСК|Сабрана дела|19|1}}
* [https://web.archive.org/web/20120516064023/http://www.rtrs.tv/av/player.php?id=16716&x=1 Радио-телевизија Републике Српске: Свети Сава, најљепша прича о Српском народу, 29. 1.јануар 2012.] {{ср}}
* [https://www.youtube.com/watch?v=ZTmDKbiTJj8 Радио-телевизија Јагодина: 1219 - — Свети Сава , јануар 2015.]
* [http://spc.rs/sr/arhimadrit_justin_popovitsh_zhitije_prepodobnog_bogonosnog_oca_nasheg_save_prvog_arhiepiskopa Архимадрит Јустин Поповић: Житије Преподобног и Богоносног оца нашег Саве, првог Архиепископа српског] {{ср}}
 
{{низ
| пре=—
| списак = [[Списак поглавара Српске православне цркве|архиепископ српски]]<br />[[1219]] — [[1233]]1219—1233.
| после = [[Арсеније I Сремац|Арсеније I]]
}}