Тицијан Вечели — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м Поправљене везе: KoređoАнтонио да Коређо
ознака: уређивање извора (2017)
Ред 18:
}}
 
'''Тицијан''', пуно име '''Тицијано Вечело''' или '''Тицијано Вечели''' ({{јез-итал|Tiziano Vecelli или Tiziano Vecellio}}), (рођен 1488/90{{sfn|Gibelini|2003|pp=19}}, [[Пјеве ди Кадоре]], [[Млетачка Република]] [Италија]—умро 27. августа, 1576, [[Венеција]]), највећи италијански [[сликарство|сликар]] [[Венецијанска школа|венецијанске школе]].{{sfn|Janson|1975|pp=372-373}} Већ у своје рано доба је био признат као изванредан мајстор, и његова репутација у наредним стољећима никада није опала. Године 1590. теоретичар умјетности [[Ђовани Ломацо]] је за њега рекао да је: „Сунце међу малим звјездама не само међу Италијанима, већ међу свим сликарима свијета”.
Дошао је млад у Венецију и учио заједно са Ђорђонеом код Ђованија Белинија. У животу, који је трајао готово сто година, могао је да разради све нове струје времена, те да свој таленат развије до грандиозне ширине и многостраности. Већ у своје рано доба је био признат као изванредан мајстор, и његова репутација у наредним стољећима никада није опала. Године 1590. теоретичар умјетности [[Ђовани Ломацо]] је за њега рекао да је: „Сунце међу малим звјездама не само међу Италијанима, већ међу свим сликарима свијета”. Обиље и разноврсност његове уметности одређивали су венецијанско сликарство током целог једног столећа и утуцали на касније европско сликарство - на Рубенса, Ватоа и Веласкеза.
 
Универзалност Тицијановог генија се данас не доводи у питање, будући да је био невјероватно вјешт у свим аспектима сликарске умјетности.{{sfn|Janson|1975|pp=372-373}} У портретима је тражио и проналазио људски карактер и биљежио га на платно великим сликарским умјећем.{{sfn|Janson|1975|pp=372-373}} Његове религиозне композиције покривају комплетан спектар емоција почев од младалачког шарма његових Мадона до трагичне драме каснијих дјела на теме ''Распећа'' и ''Сахране Христа''. У [[митологија|митолошким]] сликама Тицијан је вјешто приказивао развесељеност и опуштеност античког паганског свијета, а у сликама наге [[Венера|Венере]] (''Венера и Адонис'') и [[Данаја|Данаје]] (''Данаја с дадиљом'') поставио је стандард физичке љепоте и раскошног [[еротизам|еротизма]] који други сликари нису превазишли{{sfn|Janson|1975|pp=372-373}}.