Отворите главни мени

Промене

 
=== Стварање Републике Српске ===
[[Датотека:Policija Republike Srpske (2019).jpg|мини|Полиција Републике Српске (2019)]]
{{main|Историја Републике Српске (1992—1995)}}
Српски народ је до шездесетих година 20. вијека чинио релативну већину становништва историјских области Босне и Херцеговине. Све до ослобођења Босне и Херцеговине и њеног укључења у Краљевину СХС, и [[Избори за Уставотворну скупштину Краљевине СХС 1920.|првих вишестраначких избора са општим правом гласа 1920. године]], није било говора о демократском дефинисању народне суверености. Да би сачувало старе привилегије, упркос реформама у Османском царству, муслиманско феудално племство у БиХ је настојало да стекне одређену самосталност у односу на централну власт у Истанбулу. Аустроугарска је стварањем босанске нације покушавала да спречи хомогенизацију народа у БиХ у борби за демократска, национална, вјерска и културна права. Насупрот томе, српски национални покрет је слиједећи концепт националног уједињења, који је по узору на западноевропске земље прихватила [[Кнежевина Србија|Кнежевина]] а касније Краљевина Србија, тежио стварању уједињене српске и југословенске државе. Сви концепти аутономија или унутрашњих самосталности Босне и Херцеговине, подразумијевали су очување српског идентитета и националне равнотеже у оквиру области. Тако је Санстефанским мировним уговором предвиђено било да на челу аутономне Босне и Херцеговине буду двојица православаца, један мухамеданац и један католик. Статус формалне аутономије успостављен током посљедњих година аустроугарске владавине подразумијевао је обесправљивање и недемократско представљање српског народа.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=283}} Касније, у превратничким временима, крајем 1918. и у вријеме стварања [[Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Босне и Херцеговине|ЗАВНОБИХ-а]], српски политичари налазили су се на челу установа које су дефинисале суверенитет БиХ, по правилу чинили су већину у њима и у оба случаја Босна и Херцеговина је укључена у југословенску државу. Први пут, крајем [[Први светски рат|Првог свјетског рата]], противно вољи српског народа, а одлуком његове елите, Босна и Херцеговина, за разлику од [[Банат, Бачка и Барања|Баната, Бачке и Барање]] и [[Краљевина Црна Гора|Краљевине Црне Горе]], није непосредно прикључена Краљевини Србији. Други пут, упркос извјесним тежњама, Босна и Херцеговина није прикључена [[Социјалистичка Република Србија|НР Србији]] као аутономна покрајина, већ је добила државност, али без сувереног народа и „бакље у грбу” Федеративне Народне Републике Југославије. Она је тада постала унитарна верзија социјалистичке Југославије, са три конститутивна народа и строгим правилима одржавања националне равнотеже. Временом, захваљујући политици комунистичког режима која је тежила учвршћивању и ширењу државности република и умањивању овлашћења југословенске федерације, као и процесу одласка Срба и хрвата из Босне и Херцеговине и неинтегрисаности српског народа у Југославији, као и негативног става режима према наводном српском великодржању изграђеног на искуствима матрице преузете из [[Совјетски Савез|Совјетског Савеза]] и његовог односа према Русији, нестало је претежног присуства српских политичара у републичким установама. Потиснуте су српске традиције и удио у идентитету Босне и Херцеговине. Комунистички режим је стао иза пројекта [[Муслимани (народ)|муслиманске нације]], који је подржаван силом државне власти. Тако је српски народ послије 1971. године коначно престао да буде најбројнији у Босни и Херцеговини. Устав СР Босне и Херцеговине се донекле разликовао од устава осталих република, јер је, поред заштите равноправности конститутивних народа, предвиђао отцијепљења општина СР Босне и Херцеговине. После првих вишестраначких избора новембра 1990. године, дошло је до извјесних уставних промјена.{{sfnm| 1a1 = Антић| 1a2 = Кецмановић|1y=2016|1p=284}} Свјесна крхкости републике и лабилности њених граница, комунистичка власт је укинула до тада важећу могућност отцијепљења општина и прикључења суседним републикама.