Википедија

Српскохрватски језик — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 47:
 
== Историја ==
{{main|Српски језик|Хрватски језик}}
Јужнословенски језици су током средњовековног раздобља формирали континуум који се простирао од црноморских обала на истоку до јадранских обала на западу. Бурна историјска збивања на [[Јужни Словени|јужнословенским]] просторима, нарочито у време ширења [[Османско царство|Османског царства]] довела су до померања становништва и знатних језичких промена. Услед миграције становништва од југпистока ка северозападу, [[штокавско наречје]] је постало најраспрострањеније на западу [[Балканско полуострво|Балкана]] ширећи се на простор који је првобитно припадао чајкавском и кајкавском наречју. Говорници ова три наречја су се разликовали по регионалним традицијама, а неретко и по верској припадности, која је у то време сматрана доминантним идентитетским обележјем.
Прве замисли о стварању јединственог књижевног језика, који би служио као заједнички језик свих [[Срби|Срба]] и свих [[Хрвати|Хрвата]], јавиле су се током прве половине [[19. век]]а међу јужнословенским књижевницима у тадашњем [[Аустријско царство|Аустријском царству]]. Од самог почетка, међу заговорницима таквих замисли постојала су различита мишљења о опсегу и називу будућег заједничког језика. На другој страни, постојале су бројне недоумице о природи читавог подухвата, који је задирао у осетљива [[етницитет|етничка]] и [[политика|политичка]] питања. Посебну пажњу на ток и развој овог подухвата обраћале су државне власти Аустријског царства, које су промовисале политику ''аустрославизма''. Један од главних заговорник те политике, која је подразумевала не само политичко, већ и културно везивање Словена за бечки двор, био је словеначки слависта [[Јернеј Копитар]] који је захваљујући својим високим положајима у државној управи вршио знатан утицај на развој културног живота међу Јужним Словенима у Аустријском царству.
 
Кључни корак ка стварању заједничког књижевног језика учињен је [[1850]]. године, склапањем [[Бечки књижевни договор|Бечког књижевног договора]] од стране осморице књижевника (пет Хрвата, два Србина и један Словенац). Српски учесници у склапању овог договора су били [[Вук Стефановић Караџић]] и [[Ђура Даничић]].<ref>[Голуб Добрашиновић, "140 година Бечког договора", Књижевност: месечни часопис, год. 45, књ. 89, св. 4 (1990), стр. 690-704.]</ref> Овај договор је био плод компромиса, те је стога срочен на уопштен начин, без задирања у кључна питања као што су опсег и назив заједничког језика. Ове неодређености су довеле до различитих тумачења и расправа, које су вођене током читаве друге половине 19. века, да би почетком 20. века, у време заоштравања политичке кризе, добиле додатну политичку тежину.
Током раног нововековног раздобља, језик је називан разним именима. У најширем смислу, често је називан једноставно ''словенским'' језиком, а у маниру класицизирања је понекад називан и ''илирским''. Поред уобичајених народних назива као што су ''српски'' језик или ''хрватски'' језик, повремено су употребљавани и регионални називи за језик у појединим областима.
 
Од самог почетка, постојале су одређене разлике између српске и хрватске литералне форме иако су обе базиране на [[Штокавско наречје|штокавском]] наречју, односно на [[Источно-херцеговачки дијалекат|источно-херцеговачком]] дијалекту. У исто време, поставило се питање о статусу књижевног стваралаштва на другим наречјима и дијалектима. Тим поводом је долазило до честих размимоилажења између поборника језичке унификације, који су се залагали за убрзану изградњу и промовисање заједничке језичке норме, и поборника локлних језичких традиција, који су се залагали за полицентрични развој језика и књижевности.
Српскохрватски је стандардизован средином деветнаестог века Бечким књижевним договором од стране српских и хрватских писаца и филолога, деценијама пре него што је успостављена југословенска држава. Од самог почетка, постојале су одређене разлике између српске и хрватске литералне форме иако су обе базиране на истом источно-херцеговачком дијалекту штокавског наречја. У двадесетом веку, српскохрватски је био званични језик у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]] под именом српско-хрватско-словеначки и касније у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији]]. [[Распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије|Распад Југославије]] довео је до различитих ставова по питању језика тако да је дошло до расцепа језика на основу етничких и политичких разлика. Након распада, новопроглашени [[бошњачки језик]] је на тај начин постао званична норма међу етничким Бошњацима, а исто се потом догодило и са језиком етничких Црногораца. Стога, српскохрватски језик се назива етничким именима српским, хрватским, бошњачким, црногорским и понекад буњевачким.
 
Током 20. века, промовисани су различити концепти заједничког језика, те је тако званични језик у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]] називан "српско-хрватско-словеначки" док је касније у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији]] називан "српскохрватским" или "хрватскосрпским". Након [[Распад Југославије|распада Југославије]], концепт заједничког језика је изгубио политичку подршку, тако да је у српској и хрватској средини дошло до повратка на претходно стање, које је подразумевало постојање посебних језика, [[Српски језик|српског]] и [[Хрватски језик|хрватског]]. Крајем 20. века, новопроглашени ''[[бошњачки језик]]'' је постао званична норма међу [[Бошњаци (народ)|етничким Бошњацима]], а исто се почетком 21. века догодило и са новопроглашеним ''[[црногорски језик|црногорским језиком]]'', који је постао званична норма међу [[Црногорци (народ)|етничким Црногорацима]].
 
Попут осталих јужнословенских језика, српскохрватски има просту фонологију од пет самогласника и двадесет и пет сугласника. Граматика се развила првобитно из прасловенског језика са комплексним променама задржавши систем од седам падежа по којим се мењају именице, придеви, заменице и бројеви. Глаголи се мењају по временима. Српскохрватски језик толерише различит распоред истих речи мада уобичајен распоред је субјекат, предикат и објекат. Може бити писан на српској ћирилици или Гајевој латиници са тридесет слова са одговарајућим гласовима. Ортографија је веома фонемична у свим нормама.
Линија 58 ⟶ 61:
Већ током 19. века, пред српске и хрватске лингвисте који су се залагали за стварање јединственог књижевног језика заснованог на [[штокавско наречје|штокавском наречју]], поставила су се три посебна питања, од којих се прво односило на статус [[чакавско наречје|чакавског]], друго на статус [[кајкавско наречје|кајкавског]], а треће на однос према [[словеначки|словеначком]] језику. Пошто целовитост српско-хрватског језичког склопа у смислу обухватања свих Хрвата није могла бити остварена без укључивања не само чакавског, већ и кајкавског, тим поводом се прешло преко лингвистичких показатеља, који су сведочили да је кајкавски знатно ближи словеначком но штокавском.{{sfn|Zajc|2008|p=}}
 
Корак даље је учињен након [[стварање Југославије|стварања Југославије]] (1918), када је извршен покушај условног укључивања словеначког језика у заједнички "српско-хрватско-словеначки" склоп, уз позивање на претходно укључивање кајкавског у српско-хрватски склоп. Већ приликом доношења [[Видовдански устав|Видовданског устава]] (1921) у члану 3. је званично прописано: "''Службени језик Краљевине је српско-хрватски-словеначки''". Иста одредба је задржана и у [[Устав Краљевине Југославије|Уставу Краљевине Југославије]] из 1931. године.{{sfn|Димић|1997|p=382}} Иако је ова замисао након [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата]] напуштена, питање о постојању или непостојању лингвистичких разлога за истовремено укључивање кајкавског, а искључивање словеначког, постало је главни камен спотицања у расправама о опсегу језика и критеријумима за његово дефинисање.
 
На питање, због чега се кајкавски укључује, а словеначки искључује из заједничког језичког склопа, поборници заједничког језика никада нису успевали да пруже одговор који би био заснован на лингвистичким критерујумима, тако да је то питање заобиђено и приликом доношења [[Декларација о заједничком језику|Декларације о заједничком језику]] (2017). Међу поборницима заједничког српско-хрватско-бошњачко-црногорског језика построји струја која се залаже за свођење језичког опсега на штокавско наречје, што се у хрватској средини доживљава као покушај разбијања хрватског језичког корпуса, који укључује чакавски и кајкавски. Сва ова питања су предмет честих расправа, не само међу лингвистима, већ и у широј јавости.<ref>[http://www.politika.rs/scc/clanak/149559/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D1%85%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B8-%D0%BD%D0%B8-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA Политика (2010): Српскохрватски није ни народни ни књижевни српски језик]</ref>
Линија 134 ⟶ 137:
* {{Cite book|ref=harv|last=Greenberg|first=Robert D.|title=Language and Identity in the Balkans: Serbo-Croatian and its Disintegration|year=2008|edition=2. допуњено|location=New York|publisher=Oxford University Press|url=https://books.google.com/books?id=31ELAQAAMAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Greenberg|first=Robert D.|chapter=Language, Religion, and Nationalism: The Case of the Former Serbo-Croatian|title=Typen slavischer Standardsprachen: Theoretische, methodische und empirische Zugaenge|year=2013|location=Wiesbaden|publisher=Harrassowitz Verlag|pages=217-231|url=https://books.google.com/books?id=XGUFngEACAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Димић|first=Љубодраг|authorlink=Љубодраг Димић|title=Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941|volume=3|year=1997|location=Београд|publisher=Стубови културе|url=https://books.google.com/books?id=RunnAAAAIAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Zajc|first=Marko|title=Gdje slovensko prestaje, a hrvatsko počinje: Slovensko-hrvatska granica u 19. i početkom 20. stoljeća|year=2008|location=Zagreb|publisher=Srednja Europa|url=https://books.google.com/books?id=g1gtAQAAIAAJ}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Ивић|first=Павле|autorlink=Павле Ивић|title=Дијалектологија српскохрватског језика: Увод и штокавско наречје|edition=1.|year=1956|location=Нови Сад|publisher=Матица српска|url=https://books.google.com/books?id=ROQbAAAAIAAJ}}
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Српскохрватски_језик”