Преподобни Јаков Нови Тумански — разлика између измена

Рођен је 13. децембра [[1894.]] године на [[Равна Гора|Равној Гори]], у селу Кушићу<ref>"Народ", Солун 1917. године</ref>, општина [[Кушићи]] код [[Ивањица|Ивањице]]<ref>Владимир Димитријевић: "Без Бога ни преко прага", Београд 2004. године</ref>. Световно - крштено име му је било '''Радоје'''. Основну и средњу школу завршио је у Србији. Докторирао двапут у Француској након студија: из области [[Философија|философије]] на [[Сорбона|Сорбони]] и из области права у [[Монпеље|Монпељеу]]. Такође се током световног живота бавио и медицином, правом и теологијом.<ref>[http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=739 Жички монах отац Јаков Арсовић]</ref>▼

Након [[Први светски рат|Првог светског рата]], упознаје владику жичког [[Николај Велимировић|Николаја Велимировића]] који је извршио велики утицај на њега да се посвети [[Црква|Цркви]]. Године 1929. именован је за амбасадора Југославије у [[Париз]]у. Био је активан учесник [[Богомољачки покрет|Богомољачког покрета]] и писац више побожних чланака и преводилац.<ref>Јустин Поповић, Јаков Арсовић: "Историја монаха у Египту", превод, Београд 1984. године</ref> Превео је 1937. године књигу "Житије светих девојака", објављену у Крагујевцу. Након Богомољачког сабора у Врњачкој бањи, напустио је дипломатску службу у Паризу и дошао у [[Охрид]], а потом [[Битољ]] где је служио уз владику Николаја. Тамо се замонашио 1938. године, и узео име Јаков. Интелектуалац са два доктората и са лепим положајем у друштву се међутим одрекао света и закалуђео, да би се затим строго подвизао. Ступио је у монашко братство у [[Манастир Жича|манастиру Жичи]], као сабрат. Једно време је касније боравио и у [[Манастир Љубостиња|манастиру Љубостињи]].▼

По повратку из Охрида, уређивао је пред Други светски рат (до фебруара 1941) часопис "Писмо" и "Мисионар" у Крагујевцу. Са кофером пуним књига пешачио је и мисионарио између Чачка и Краљева. Био је ћутљив, смеран, смирен и прозорљив; предвидео је немачко бомбардовање Београда и страдање српског народа.<ref>"Треће око", Београд 14. август 2018. године</ref> Пред рат је шетао по Краљеву водећи волове упрегнуте у јарму, и упозоравајући народ говорио да му предстоји ропство. Током Другог светског рата проповедао је београдским црквама, а када му је то било забрањено наставио је по гимназијама и школама. У лето 1941. године налазио се у манастиру Љубостињи, уз епископа Николаја ту интернираног.<ref>Радмила Радић: "Живот у временима...", Београд 2006. године</ref>▼

Био је ухапшен 1945. године у Великој Дренови од стране комунистичке власти, која га је подвргла тортури са намером да се одрекне "конзервативних религиозних уверења".<ref>Саво Б. Јовић: "Утамничена црква", Београд 2001. године</ref> [[1946.]] године из Београда је донео 8000 примерака Оченаша које је разделио путницима на железничкој станици у [[Пожаревац|Пожаревцу]], због чега су га комунисти пребили на смрт.<ref>Марко Лопушина: "Убиј ближњег свог", Београд 1996. године</ref> Припадници УДБЕ су га ноћу дочекали на путу између Пожаревца и Раброва, и мучки напали. Од последица тог напада је шестог дана затим, умро у селу [[Раброво (Кучево)|Раброву]], у дому богомољца Васе Поповића.<ref>Драгољуб Вурдеља: "Обезглављена Српска црква", Трст 1964. године</ref> Иако сабрат манастира Жиче, по његовој жељи сахрањен је у [[Манастир Туман|манастиру Туман]]. ▼