Бранимир Ћосић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 10:
== Ћосићев књижевни рад ==
'''
Ћосић је за живота објавио три књиге [[Приповетка|приповедака]] и три [[роман|романа]], као и збирку [[интервју|интервјуа]] са истакнутим писцима свога времена. Он припада групи писаца који стварају у међуратном периоду. Међуратна књижевност је стварана са наглашеном, тенденциозном осећајношћу према животу обесправљених људи. Ћосић припада оној групи писаца која је дозревала у данима окупације у [[Први светски рат|Првом светском рату]], а која је своје идеале морала гледати у каљузи друштвено-политичког живота версајске [[Југославија|Југославије]]. Ћосић је своје књижевне узоре првенствено налазио у страној књижевности: ту су сва Стендалова дела, дела Пруста, њихове монографије, као и монографије о [[Достојевски|Достојевском]], Жиду и Флоберу.
 
Огласио се 1922. године причом Убица сенке госпођице Марије. Прве збирке приповедака Приче о Бошковићу и Египћанка и друге романтичне приче, обележене су почетничким слабостима и књишком исконструисаношћу. Међутим, трећа збирка приповедака Као протекле воде (1933), показује видније сазревање Ћосићевог талента. Ћосићево књижевно дело показује колико је он напора улагао да, као [[писац]], схвати пут свог идејног одређивања у односу на [[живот]] и његова кретања.
 
Издао је и три ромaна у којима је сликао престонички живот свога времена. То су Врзино коло (1925), Два царства (1928), и Покошено поље (1933).
Ред 18:
Такође је објавио и збирку интервјуа са истакнутим писцима свога времена- Десет писаца-десет разговора. Након његове смрти, издати су и његови критичко-публицистички радови у књизи Кроз књиге и књижевност.
 
Послератна морална посрнулост београдске „златне младежи“, насликана је у Врзином колу. Романом Два царства, Ћосић истиче конвенционалну хришћанску тезу о борби добра и зла, коју ће спровести до краја са обавезним моралистичким завршетком: несмотрени младић се заљубљује у удату жену, али под утицајем [[манастир|манастира]] и [[калуђер|калуђера]], он се одриче грешне љубави и враћа се у Београд.
 
Под непосредним утицајем политичких догађаја у земљи, а нарочито после 1929. године, догодиле су се значајне измене у Ћосићевим схватањима и у књижевном стварању. Новинарски позив који га је све чешће суочавао са наличјем живота и људи, подстицао га је на критичко сагледавање политичких и друштвених проблема. Све више је бивао незадовољан оним што је дотада створио, па је 1930. године спалио рукопис романа Безимени, драме Вир, комедије Медвед и дневника вођеног од 1921. до 1924. године. Са измењеним животним уверењем, приступио је стварању свог најбољег дела, романа Покошено поље. Овим делом, српска међуратна књижевност је добила истински добар роман о животу Београда.