Тицијан Вечели — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 27:
== Младост и дјело ==
 
Дуго времена за датум Тицијановог рођења је узимана 1477. година, али данас се углавном сматра да је рођен између 1488/90 године.{{sfn|Gibelini|2003|pp=19}} Тицијан је био син једног скромног службеника, Грегорија ди Конте деи Вечелија и његове жене Лучије. Родио се у малом селу [[Пјеве ди Кадоре]], у близини алпских врхова сјеверно од Венеције и недалеко од аустријског [[Тирол]]а. Са девет година, са својим братом Франческом одлази за Венецију гдје ће живјети с ујаком и приступити радионици СебастјанаСебастијана Цуката, једног локалног мајстора мозаика[[мозаик]]а. У њој се није дуго задржао и врло брзо је прешао у радионицу породице Белини, гдје је његов прави учитељ постао [[Ђовани Белини]], тада најчувенији венецијански сликар.
 
Тицијанова рана дјела показују неоспоран квалитет учења његовог учитеља и такође резултат његовог удруживања са другим учеником старог Белинија, [[Ђорђоне]]ом. Њихова сарадња 1508. године на фрескама за Задужбину Тедески је полазна тачка Тицијанове каријере, и такође објашњење због чега је тешко разликовати двојицу умјетника на почетку 16. вијека. Од тих фресака су данас преостали тек блиједи обриси на зиду, од којих је ''Алегорија Правде'' била главна фреска на којој је радио Тицијан. [[Графика|ГрафикеГравире]] на основу фресака из 1760. године, већ тада у лошем стању, које је урадио [[Антонио Марија Цанети]], нам дају бољу идеју о идеализму и осећају за физичку љепоту, истакнуте карактеристике стваралаштва обојице умјетника.
 
Проблем разликовања и тачног приписивања слика Ђорђонеу и Тицијану у овом периоду је скоро немогуће превазићи, будући да постоји врло мало чврстих доказа, иа још мање слагања, међу критичарима дјела обојице умјетника о ауторству више дјела. Садашња тенденција међу италијанским критичарима је да припишу више дјела тада младом Тицијану него што за то има чврстих доказа.
 
Познато је да су Тицијанова прва самостална наруџба биле фреске за ''Три чуда св. Антонија од Падове''. Најфинија по композицији је фреска гдје је представљено ''Чудо говорећег дојенчета''. Друга фреска под именом ''Чудо сломљеног сина'', има веома лијеп пејзаж као позадину који показује колика сличност у топографији и атмосфери постоји у дјелу Тицијана и ЂорђонаЂорђонеа из тог времена. Након Ђорђоневе смрти, 1510. године, Тицијан се прихватио задатка да наслика пејзаж за позадину Ђорђоневењегове ''Уснуле Венере'', чињеница коју је забиљежио један савремени писац, Маркантонио Микел. Још увијек ђорђоневско по стилу је нешто бујније окружење за Тицијаново дјело ''Крштење Христа'' из око 1515. године, у ком се покровитељ, Ђовани Рам, појављује у доњем десном углу.
 
Ауторство индивидуалних портрета је још теже одредити, али ''Џентлмен у плавом'' (такозвани ''Ариосто'') је засигурно Тицијанов портрет будући да је потписан иницијалима Т.В. (Тицијано Вечело). Волумен форме и интересовање за текстуру у прошивеном рукаву се узимају као идентификација Тицијановог властитог стила. С друге стране, групни портрет музичара, ''Концерт'', је био један од портрета чије ауторство је изазивало живу полемику, будући да се од 17. вијека сматрао типичним ЂорђоновимЂорђоневим портретом. [[Кардинал]] Леополдо је купио ову слику 1654. године као Ђорђоневу и више стољећа је сматрана његовом. Међутим, крајем 19. вијека Морели је предложио њено приписивање Тицијану, и поред скорије тенденције да је се поново припише Ђорђонеу, углавном је прихваћено је да се ради о Тицијановом дјелу из ђорђоневског, односно раног периода. Истакнут психолошки моменат као и значајна јасноћа у моделирању форме централне фигуре, навели су критичаре 20. вијека да фаворизују Тицијана као аутора ове слике. Техника и дочарана интелигнеција младог венецијанског аристократе у портрету ''Младић с капом и рукавицама'' такође наводе модерне критичаре да овај и сличне портрете припишу Тицијану.
 
[[Датотека:Tiziano - Amor Sacro y Amor Profano (Galería Borghese, Roma, 1514).jpg|мини|400п|''[[Земаљска и небеска љубав]], 1514., <small>Уље на платну</small>]]
Најраније Тицијанове митолошке и алегоријске композиције још увијек показују ЂорђонеовЂорђонев утицај посебно очигледан у композицијама поетског аркадијског свијета гдје се не појављује ништа што је уобичајено или истрошено. Инспирација за ова дјела долази од идиличног свијета љубавне лирике италијанских пјесника 16. вијека, [[Јакопо Санацаро|Јакопа Санацара]] и [[Пјетро Бембо|Пјетра Бемба]]. Дјело ''Три човјекова доба'', гдје је еротски однос младог пара дискретно пригушен и превладава расположење њежности и туге, је један од најистакнутијих примјера. ''ЗемаљскаОвоземаљска и небеска љубав'' из истог периода је такође окружена пејзажем изузетне љепоте, али је овдје алегорију теже разумјети. Најприхваћеније тумачење је да се ради о Венерама близнакињама, узетим из [[Новоплатоновци|новоплатоновске]] теорије и [[Симболизам|симболизма]]. ''ЗемаљскаОвоземаљска Венера'', с лијеве стране, означава генеративне силе природе, и физичке и интелектуалне, док нага ''Небеска Венера'', с десне стране представља вјечну божанску љубав, једну идеално лијепу младу жену умјесто окрутне библијске антихероине [[Семела|Семеле]].
 
== Зрело доба и дјела ==