|
Транзиција из армије грађанског рата у нормалну полицију не би, по дефиницији, требало да буде тешка: полиција, као и сваки занат, природно, спонтано тежи испуњавању задатих професионалних стандарда. Ако буду остављени на миру, полицајци ће природно тежити реду, миру и сигурности, расветљавању кривичних дела и друштву са што мање конфликата.<ref name="automatski generisano1">{{cite web|title=Србијанска полиција 1987-2002.| url = http://www.vreme.com/cms/view.php?id=325038| website = Време| accessdate=30. 12. 2017.}}</ref>
=== Министри полиције 1982—2002. ===
У својој двовековној историји српска полиција до 2002. је имала 105 министара. Први министар српске полиције био је Јаков Ненадовић, који је на тој дужносати био од 20. јануара 1811. године до 22. септембра 1813. године. Први српски министар полиције после Другог светског рата био је Милентије Поповић (9. април 1945-27. јун 1945.), затим је министар био Слободан Пенезић Крцун (19. фебруар 1946-5. фебруар 1953.), па Војин лукић (1953-1962.), Владан Бојанић (1962-1963), Милисав Лукић (1963-1965). На челу МУП-а Србије били су и Животије Савић Срба, Славко Зечевић, Виобран Станојевић, Светомир Лаловић, Радмило Богдановић, Зоран Соколовић, Влајко Стојиљковић, Душан Михајловић.
'''Радмило Богдановић''', министар од 5. децембра 1988. године до 30, маја 1991. године у две владе: Станка Радмиловића и Драгутина Зеленовића. Рођен је 7. октобра 1934. у Кончареву, крај Светозарева. Основну школу завршио је у родном граду. Потом је завршио и Учитељску школу. Касније је ванредно студирао на Филозофском факултету у Београду, дипломирао је 1976. Каријеру је почео као учитељ у пештарским селима. После су га другови позвали да пређе у полицију. Постао је начелник СУП-а Светозарево постао је 4. фебруара 1966. Начелник СУП-а Светозарево био је до 1974. Био је члан у Општинском комитету СК Светозарево (1964-1972). Уследила је функција председника заједнице општина Шумадија и Поморавље (1980-1981). Од 1981. године поново је у полицији као начелник Управе РСУП-а (1981-1983). На утицајној функцији члана Савета за кадровска питања Републике Србије провео је две године (1983-1985), а затим добија функцију заменика републичког секретара за народну одбрану ( 1983-1988), да би се 1988. године вратио у полицију, на функцији министра. После демонстрација од 9. марта 1991. поднео је оставку.
'''Зоран Соколовић''' министар од 30. маја 1991. до 1997. године у пет влада: Драгутина Зеленовића, Радомана Божовића, Николе Шаиновића и у обе владе Мирка Марјановића, а за савезног министра постављен је у време Радоја Контића, исто радно место задржао и у Кабинету Момира Булатовића. Рођен је 1938. у селу Лепене, општина Књажевац. Завршио је Пољопривредни факултет. По дипломирању запослио се у Пољопривредној задрузи Вучје, а 1964. године постаје директор задруге. Са положаја директора задруге одлази у политичаре. После дугогодишњег "друштвено-политичког рада" на разним општинским функцијама постаје члан Централног комитета. Осму седницу дочечкује као председник међуопштинске конференције СК Србије, а након седнице постаје јуришник "антибирократске револуције" (нарочито се истакао на митингу у Новом Саду). Председник је једностраначке републичке скупштине у години када је донет Устав Републике. Након првих вишестраначких избора постаје шеф посланичке групе Социјалистичке партије. За министра полиције изабран је 30. маја 1991. године после оставке Радмила Богдановића. Зоран Соколовић је 6. фебруара око 18 сати пронађен мртав, по налазу полиције он је из свог пиштоља ТТ пуцао себи у слепоочницу.
'''Радован Стојичић Баџа''' убијен на функцији заменика министра унутрашњих послова Србије. Пошто је Зоран Соколовић изабран за савезног министра унутрашњих послова, генерал-пуковник Радован Стојичић Баџа помињан је као човек са највише изгледа за функцију министра унутрашњих послова. Стојичић је рођен 1951. године у Нишу. Завршио је средњу школу унутрашњих послова у Каменици и Факултет за физичку културу у Београду, где је магистрирао на физичкој кондицији "специјалаца". Почео је као позорник и дуго година био задужен за Ташмајдански парк. Касније је пребачен за референта фискултуре у градски СУП Београда и води је клуб Милиционар. Средином осмадесетих година премештен је у МУП Србије где је био заменик командира. Стојичић се прославио упадом у рудник Стари трг на Косову у време штрајка албанских рудара, а касније командовањем територијалном одбраном у источној Славонији. Одатле је дошао на место начелника Јавне безбедности у МУП-у Србије, а 1992. године именован је за заменика министра. У априлу 1993. године, указом председника Србије Слободана Милошевића, добио је највиши чин у полицији генерал-пуковника. Убијен је у пицерији 1996, починитељ никада није пронађен.
'''Влајко Стојиљковић''', министар од 15. априла 1997. до 16. октобра 2000. године. Бивши министар унутрашњих послова Влајко Стојиљковић извршио је 11. априла 2002. године самоубиство на улазу у савезну скупштину, оног дана када је Скупштина увојила закон о сарадњи с Хагом. Стојиљковић је рођен 1937. године у Малој Крсни, општина Смедерево. Завршио је Правни факултет у Београду. Радни век почео је као судски приправник у Општинском суду у Пожаревцу, а од 1966. до 1974. године радио је у пожаревачком Секретаријату унутрашњих послова, где је био и начелник градске полиције. У том периоду био је и управник затвора у Забели, код Пожаревца. Након тога осам година је био начелник Међуопштинског секретаријата унутрашњих послова Браничевског округа. Пре доласка у Београд на дужност потпредседника, а затим председника Привредне коморе Србије, у децембру 1991. године, био је генерални директор Пољопривредно-индустријског комбината Пожаревац. За министра унутрашњих послова у Влади Србије биран је два пута, први пут 15. априла 1997. а други пут након парламентарних избора у јесен те године када су у Владу први пут ушли представници Српске радикалне странке (СРС). Стојиљковић је поднео оставку на функцију републичког министра 16. октобра 2000, након губитка власти Слободана Милошевића на изборима у септембру те године. Коминистри Божа Прелевић, Слободан Томовић и Стеван Никчевић, од октобра 2000. до јануара 2001. године. Колективно одлучивање уведено је у Министарству унутрашњих послова, где је полицијом управљао тријумвират у саставу: Стеван Никчевић (СПО), Слободан Томовић (СПС) и Божа Прелевић (ДОС).
'''Душан Михајловић''', министар од 24. јануара 2001. године. Рођен 1948. у Ваљеву. Дипломирао на Правном факултету у Београду. Био је службеник у СУП-у Србије. Уследила је функција председника Извршног савета СО Ваљево и председника општине у родном граду. С те функције прелази на функцију потпредсецника републичке владе (у време Станка Радмиловића) где је, пре истека мандата, поднео оставку (1990-1991). Био је последњи потпредседник комунистичке владе и први је потпредсеник некомунистичке владе у Ђинђићевом кабинету. Такође, био је и потпредседник у влади Мирка Марјановића од 1993. до 1997. године.<ref name="automatski generisano1" />
== Организација и структура ==
|
