Војна управа у Србији (1941—1944) — разлика између измена

 

Око 75 угледних Срба се окупило на скупу 27. августа 1941. на коме је одлучено да би Недић требало да састави [[Влада народног спаса|Владу народног спаса]] која ће заменити Комесарску управу,{{sfn|Cohen|1996|p=33}} а Недић је истог дана писао Данкелману да пристаје да постане предсједник нове владе под пет услова, а тражио је и још неке додатне уступке. Два дана касније, њемачке власти су именовале Недића његову владу,{{sfn|Cohen|1996|p=33}} иако је стварно моћ остала у рукама њемачког окупатора.{{sfn|Tomasevich|2001|p=182}} Не постоје извештаји о томе да ли је Данкелман прихватио све Недићеве услове, али је позитивно одговорио на неке затражене уступке, као што су употреба српских народних и државних симбола.{{sfn|Tomasevich|2001|p=181–182}} Министарски савјет чинили су Недић, Аћимовић, Јанковић, [[Огњен Кузмановић]], [[Јосиф Костић]], [[Панта Драшкић]], [[Љубиша Микић]], [[Чедомир Марјановић]], [[Милош Радосављевић]], [[Михаило Олћан]], [[Милош Тривунац]] и [[Јован Мијушковић]]. Министри су били окупљени у три широке групације: они који су блиски Недићу, савезници Љотића и Аћимовића. Није постојало министарство спољних послова и министраство војске и морнарице.{{sfn|Ramet|Lazić|2011|p=22–23}} Недићев режим није имао статус према међународном праву, нити је имао овлашћења изван оних која су Нијемци одредили{{sfn|Pavlowitch|2008|p=58}} и он је био само помоћни орган њемачке окупационе власти.{{sfn|Tomasevich|2001|p=217}}

 

Влада народног спаса је именована у вријеме када је устанак брзо ескалирао. Само 31. августа, било је 18 напада на жељезничке пруге и станице широм окупираног подручја.{{sfn|Hehn|1979|p=28}} Лозницу је 31. августа заузео Четнички одред ЈВ, као дио споразума о међусобној сарадњи са партизанима.{{sfn|Mitrović|1975|p=180}} Лист је био изненађен именовањем Недића, јер он није консултован. Дата ситуацију је прихватио, иако је задржао неке резерве. Дана 1. септембра, издао је наређење Данкелману и Бадеру о сузбијању устанка, али није дијелио Данкелманов оптимизам у погреду Недићевог капацитета за субијање устанка.{{sfn|Hehn|1979|p=30}}