Крајња нужда — разлика између измена

Извори опасности могу бити веома различити и могу да потичу од природних непогода као што су [[пожар]], [[поплава]] или [[земљотрес]] или да их несмотрено изазову људи. Опасност коју је створио човек у случају крајње нужде се разликује од напада код института нужне одбране. Овде људска делатност није имала за циљ да изазове опасност по неко правно добро другог лица, нити је било свести о томе код лица које је опасност изазвало. Овде се заправо ради о различитим случајевима несмотрености, несавесности или непажње. Опасност могу да изазову и [[животиње]]. Очекује се да учинилац делује на сам извор опасности и да га отклони и при томе може да повреди [[правно добро]] других лица која немају везе са настанком опасности. У овом случају постоји [[нужна помоћ]].

 

Као и код [[нужна одбрана|нужне одбране]], један од услова за постојање крајње нужде је истовременост опасности и предузимање радње од учиниоца ради њеног отклањања. Обично се узима да је истовременост садашњост; време од када је опасност настала па све до њеног завршетка. Међутим, у извесним ситуацијама, није сврсисходно да учинилац чека да му нека елементарна непогода уништи правно добро, већ мора да делује [[превенција|превентивно]]. Зато је одређивање времена као елемента крајње нужде веома важно и сачињене су разне [[концепција|концепције]]. Већина теоретичара сматра да услов истовремености треба тумачити нешто шире, односно другачије него код института нужне одбране, зато што је по начину настанка и развоја, извор опасности код крајње нужде неочекиван у погледу правог тренутка када ће она угрозити учиниоца.

 

По мишљењу неких теоретичара елемент скривљености се сматра битним условом, али има и оних који сматрају да тај услов није релевантан. Ова мишљења су подељена у теорији кривичног права, како старијој, тако и савременој. У кривичноправној теорији која је заступљена у Србији, владајуће је становиште да је нескривљеност један од услова за постојање крајње нужде. Опасност је нескривљена ако је случајно наступила, што значи да лице које се нашло у опасности не сноси одговорност за њу. Уколико управо то лице изазове опасност по неко своје правно добро са умишљајем или чак из нехата, не може да се позива да је поступило у стању крајње нужде и одговараће за повреду туђег правног добра током отклањања опасности. Међутим, постоји и изазвана, али нескривљена опасност која оправдава крајњу нужду. То је становиште које заступа и Др Драгуљуб Атанацковић, које између осталог говори да сама чињеница да је неко свесно предузео радње које су довеле до опасности, не значи истовремено и да је био дужан да предвиди све последице које могу да наступе. Зато би учиниоца требало теретити само за оне последице које је могао да предвиди. У прилог овом ставу је и догађај који се десио 1994. године у време [[санкција]] и [[рат]]них збивања. Учинилац је палио [[коров]] не претпостављајући да је његов сусед у пласту сена крио пластичне канте са нафтом, као залихе. Када је ватра захватила сено, учинилац је најпре покушао да је угаси, али када није успео, откотрљао је упаљене кантице ка кући комшије, како би спасио своју сопствену. Ово се вреднује као крајња нужда, а лице које је ставило нафту у пласт сена је допринело настанку опасности.

 

 

== Услови за отклањање опасности ==