Сима Милутиновић Сарајлија — разлика између измена

м (Превођење магичних речи)
==Дело==
 
Најбоље и највеће његово дело је епски спев [[Сербиjанка]]. Друга важнија дела су: [[Троjeбратство]] и [[Троjесестарство]], епске песме; [[Дика црногорска]], драма из историје Црне Горе, трагедија [[Обилић]], једна збирка лирских песама и два историјска списа: '''Историја Србије''', која обухвата само време од [[1813]]—[[1815]], и '''Историја Црне Горе''' од давних до новијег времена.
 
Као обожаватељ грчке културе и [[Хомер|Хомера]], а уз то и одличан познавалац народне поезије, Милутиновић је хтео да својом „Сербијанком" напише Илијаду Првог и Другог српског устанка. Он је лично учествовао у оба устанка, познавао скоро све народне вође и касније у [[Бесарабија|Бесарабији]] много штошта бележио по казивању избеглица више хроничарски и без неке логичке везе. Целу ту грађу он је прелио у велики низ епских песама о важнијим догађајима и људима из оба устанка.
 
Његове краће песме већином су политичке и пригодне: уставо-бранитељске песме, династичке оде и стиховане брошуре, које су могле задовољити потребе свога доба, али које немају нарочите књижевне вредности. Трагедија „Обилић" је један од најранијих покушаја да се драматизује косовска трагедија, а „Дика црногорска" је низ драматисаних епизода из Црна [[Гора|црногорске]] историје од Косова до [[владика Данило|владике Данила]]. За сложену драмску композицију имао је мање смисла него за еп, а уз то није имао узора у нашој књижевности, нити је познавао довољно страну драму. Као историчар, Сима Милутиновић није строго научан и критички дух, већ пише на основи предања, народне песме и личног искуства.
 
Милутиновић је најплоднији и најразноврснији српски писац своје генерације, потстрекач Његошева талента и после [[Вук Стефановић Караџић|Вука]] најбољи познавалац наше народне поезије. Он је био снажан и интуитиван дух. Сам Његош му је признао „силни полет". У његовим делима има, местимично, снажног и искреног лиризма, смелих и узвишених мисли, али има и намештеног патоса, настраних и неразумљивих идеја. У доба књижевног дилетантизма, када је српска књижевност тек пошла за великим класичним узорима и када се књижевни језик тек почео да уобличава, Милутиновић покушава да пише историјски еп и драму и даје неколико добрих историјских дела. Али он је био несређен дух и сујетан талент, један од оних „дивљих генија" који немају упорности и ведрине да у мучној борби за израз дођу до јасности и једноставности. За тако велики потхват: да кроз највеће личности нашег народа, Обилића[[Обилић]]а и Карађорђа, песнички уобличи чежње и идеале нације, његов талент није био у свему дорастао, нити је изражај био савладан. Својим великим родољубљем[[родољубље]]м, снажним темпераментом[[темпераменто]]м и оригиналношћу, Милутиновић је својим савременицима давао илузију „богом датог песника". Он није заслужио похвале које су му романтичари чинили, али није заслужио ни одвећ оштро потцењивање од стране реалистичке школе, која је о њему писала са потцењивањем. По цену смелости која је прелазила у гротеску, он је ипак утирао пут Његошу који ћe доћи иза њега.
 
Сарајлија је по [[Европа|Европи]] сретао знамените људе и песнике, а зна се да се у [[Немачка|Немачкој]] упознао са [[Хердер]]ом, Кругом, Герхардом, [[Јаков Грим|Јаковом Гримом]], Уландом, чак и са [[Гете|Гетеом]]. И Гете, осетивши да се појављује једна друкчија [[књижевност]] и један заборављен [[Срби|народ]] написао је читаве две странице похвала Сими Милутиновићу-Сарајлији, малом песнику из велике народне поезије и не мање буне. А то значи много: Сарајлија као [[Његош]]ев учитељ окреће му поглед и у светску поезију и светску мисао.
 
==Извор==
3.583

измене