Постмодерна филозофија — разлика између измена

м
нема резимеа измене
м
м
'''Постмодерна филозофија''' је један еклектични покрет, који се карактерише по оштрој критици Западне [[филозофија|филозофије]]. Почиње као критика [[континентална филозофија|континенталне филозофије]], и под снажним утицајем [[феноменологија|феноменологије]], [[структурализам|структурализма]] и [[егзистенцијализам|егзистенцијализма]], укључујући филозофе као што су [[Сорен КиеркегардКјеркегор]] и [[Мартин Хајдигер]]. Такође су присутни утицаји, до одређене границе, [[Лудвиг Витгенштејн|Лудвига Витгенштејна]], нарочито његових познијих критика [[аналитичка филозофија|аналитичке филозофије]].
 
Великим дијелом, постмодерна филозофија се бавила створањемстварањем обилате литературе у [[критичка теорија|критичкој теорији]]. Друге области дјеловања укључују [[деконструкција|деконструкцију]], као и више области које почињу префиксом "пост", као што су [[постструктурализам]], [[постмарксизам]] и [[постфеминизам]].
 
Постмодерна филозофија се поставља врло скептично, када су у питању једноставне бинарне супротности, које су, претпоставља се, доминирале Западну [[метафизика|метафизику]] и [[хуманизам]], као што су очекивања по којима филозоф мора јасно да изолује сазнање од игноранције, друштвени напредак од назадовања, доминацију од потчињења, или презенцију од аусенције.
 
Тврдња, по којој су филозофи из прошлости вјеровали да могу да раздвоје супротности чисто и јасно раздвојити ове супротности, сигурно не одговара стварности. Велики филозофи су увијек знали да су, на примјер, напредак и назадовање компаративни појмови, исто као дугачко и кратко.
 
Неки критичари, сматрају постмодерни скептицизам, врло сличном [[релативизам|релативизму]], или чак [[нихилизам|нихилизму]]. Браниоци постмодернизма ће рећи, да постоје јасне разлике: док су релативизам и нихилизам, генерално гледајући, виђени као ''напуштање'' значења и ауторитета, постмодерна филозофија представља ''отварање'' значењима и ауторитетима, али са неочекиваним методама и начинима, тако да је крајњи извор ауторитета, уствари сам предмет "игре" филозофског дискурса.