Стендал — разлика између измена

Стендал (уреди)

Верзија на дан 10. март 2019. у 11:20 ч.

88 бајтова уклоњено ,  пре 1 године
м
Разне исправке
м (Разне исправке)
{{Књижевник
| име = Стендал
| боја = #B0C4DE
| слика = Stendhal.jpg
| опис_слике = Стендалов портрет, Јохан Олаф Зодермарк
| пуно_име = Мари-Анри Бел
| место_смрти = [[Париз]]
| држава_смрти = [[Француска]]
| школа =
| награде =
| утицао =
| утицали =
| период =
| дела =
}}
'''Мари-Анри Бел''' ({{јез-фра|Marie-Henri Beyle}}; [[Гренобл]], [[23. јануар]] [[1783]] — [[Париз]], [[23. март]] [[1842]]), познатији под псеудонимом '''Стендал''', био је [[Француска|француски]] писац чија се дела сматрају претечом [[književni realizam|реализма]].
Из његове аутобиографије ''Живот Анрија Бријара'' сазнајемо да му је мајка у коју је био “заљубљен“ умрла на порођају када је имао седам година. Тај догађај не само да је одредио његово детињство, већ је одредио његов каснији живот. Отац му је био „побожни грађанин који је мислио само на зараду“. Одгајио га је деда Анри Гањон, лекар кога се Стендал сећа као „љубазног и забавног“. Деда му је био образован и посвећивао му је пажњу, читао му, утицао да заволи књижевност. Врло рано Стендал чита [[Молијер]]а, [[Волтер]]а, [[Хорације|Хорација]]…
 
Са 13 година уписује се у Централну школу у Греноблу, почиње да се дружи са вршњацима, стиче пријатељe и изузетно је успешан у математици. Захваљујући баш математици, добија стипендију и са 16 година уписује Политехничку школу у Паризу. Није очаран Паризом, доживљава „град светлости“ као “блатњав, без планина”, град врло заузетих људи које он не познаје. Разбољева се. После оздрављења, напушта студије, жели да буде заводник и „да пише комедије“. Међутим, запошљава се у Министарству рата. Када се Наполеон прогласио за цара, 1804. године именовао је Стендала за првог конзула у Италији. Две године касније враћа се у Париз и као официр Наполеонове армије и прати непосредно, на бојном пољу Бонопартине војне успехе у Немачкој, укидање Светог Римскогримског царства, стварање Рајанске конфедерације. У аутобиографији каже да је тим догађајем, официрским позивом „био потпуно опијен, луд од среће и радости.“ Истовремено боравећи у Немачкој открива [[Волфганг Амадеус Моцарт|Моцарта]], његову музику и фасциниран је, занесен њеном лепотом. Та опчињеност лепотом уметничког дела или неком природном лепотом, чему је био склон Стендал назива „Стендалов синдром“ у медицини и подразумева убрзан рад срца, гушење… Прикључиће се и Наполеоновом походу на Москву септембра 1812. године. Биће сведок победе код Бородина, а касније 1815. године дефинитивног великог Наполеоновог пораза и предаје. Враћа се у Италију, у „нову и праву домовину“ како каже. У Италији је написао: ''Живот Хајднов'', ''Историју сликарства у Италији'' и путопис ''Рим, Напуљ, Фиренца''. Под сумњом да шурује са карбонарима, тајним групама које су се бориле против рестаурације монархије и које су се рашириле по Апенинском полуострву Стендал је протеран из Италије. Враћа се у Париз, град у коме је написао нека од најважнијих дела: студију ''Расин и Шекспир'', ''Живот Росинијев'' и своје капитално дело ''Црвено и црно''.
 
=== Каснији живот и смрт ===
 
== Дела ==
* Црвено и црно ([[1830]]),
* Пармски картузијански мананстир ([[1839]])
* Расправа о љубави
* Лисјан Левен
 
=== Недовршена аутобиографска дела ===
* Мемоари једног егоисте ([[1892]]),
* Живот Анрија Брилара ([[1890]]).
 
== Референце ==
{{портал|Биографија}}
{{Commonscat|Stendhal}}
 
* {{ен}} [http://www.stendhalforever.com/ Сајт о Стендалу]
* [http://www.smrtnakazna.rs/sr-latn-rs/teme/smrtnakaznauknji%C5%BEevnosti/stendal.aspx Стендал]
Autobot
Ботови
1.572.075

измена

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Посебно:МобилнеРазлике/21721431”