Католичност — разлика између измена

Земаљска универзалност не исказује пуни садржај католичности Цркве. Изједначавањем онтолошког смисла католичности са емпиријским феноменом овоземаљске универзалности засењује се не само апостолско-мисионарски карактер Цркве, садржан у послању [[апостоли|апостола]], као и силазак [[Свети дух|Светог духа]] на Педесетници, него и њен видљиви институционални и историјски аспект. Овакво редуковање смисла католичности губи из вида свеопшту димензију искупљења, одакле извире и отворени и универзални карактер Цркве. И сам [[Кирил Јерусалимски|Свети Кирило Јерусалимски]], кога [[Георгије Флоровски]] наводи у прилог своје тезе, говори о католичности у мисионарском контексту, стога што је крштење по суштини тајна саборности Цркве. [[Мисија]] је апсолутно нужан критеријум Цркве. Речи: ''„А Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху“'' (Дела 2,47; уп. Дела 6,7), нису просто историјско обавештење, него указују на ширење Царства Божијег као на основни позив Цркве. Универзалност је, дакле, еклисиолошки феномен. Не треба сметнути са ума да је [[Православна црква]] током своје историје пребродила тешке часове који јој нису допустили да шири своје географске границе, него се усредсредила на унутрашњу католичност (саборност). Оваква концепција католичности исказује извесну историјску условљеност. Уз све то, католичност није апстрактан појам. А [[еклисиологија]] која не схвата значај васељенства (универзалности), изолује Цркву од историје, света и културе.