Балкански савез — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м Поправљене везе: Никола Петровић Његош, Ђула Андраши користећи Dab solver |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 3:
'''Балкански савез''' (или '''Балканска лига'''), основан [[1912]]. године, представљао је групу држава удружених у савезнике, уочи [[Балкански ратови|Балканских ратова]]. Чланице Балканског савеза биле су [[Краљевина Србија|Србија]], [[Краљевина Црна Гора|Црна Гора]], [[Краљевина Бугарска|Бугарска]] и [[Краљевина Грчка|Грчка]]. Идејни творац Балканског савеза био је српски председник владе и министар спољних послова [[Милован Миловановић]].<ref name="istorija-44">Иван М. Бецић (2008). ''Историја за други разред средњих стручних школа'' (страна 44). Завод за уџбенике, Београд. {{page|year=|isbn=978-86-17-15150-6|pages=}}</ref> Оснивање Балканског савеза било је од посебног значаја за Србију, којој је претила опасност од северног суседа — [[Аустроугарска|Аустроугарске]] монархије.
Циљеви савеза у [[Први балкански рат|Првом балканском рату]], били су ослобађање преосталих делова [[Балканско полуострво|Балкана]] од [[Османско царство|османске]] власти и сузбијање интереса [[Аустроугарска|Аустроугарске]] и [[
== Покушај стварања Балканског савеза од стране кнеза Михаила Обреновића ==
Ред 17:
Тешкоћу у српско-бугарским преговорима чинили су руски [[Санстефански споразум|санстефански]] планови. Међутим, услед колебљивог држања бугарског владара [[Фердинанд I од Бугарске|Фердинанда]] који се час ослањао на Русију, час на Аустро-Угарску, поверење руске владе у Бугарску је умањено. Руски посланик у Београду, [[Никола Хартвиг]], прихватио је српско гледиште у решењу балканских питања. Приликом посете краља [[Петар I Карађорђевић|Петра]], [[Никола Пашић|Николе Пашића]] и [[Милован Миловановић|Милована Миловановића]] Петрограду 1910. године, руски министар [[Александар Извољски|Извољски]] по први пут је признао да је Санстефанским мировним споразумом учињена неправда Србији. Русија је тако званично напустила санстефанске тежње. Другу спољнополитичку потешкоћу чинило је албанско питање. Србија би запоседањем Албаније добила излаз на море. Управо зато се Аустро-Угарска противила српском заузећу Албаније, а на њеној страни била је и Италија. Они су заступали стварање независне државе која би се простирала до Вардара, обухватала Стару Србију и део битољског вилајета.
Иницијатива за покретање преговора дошла је од српске владе. Србија је, после Русије, прва признала независност Бугарске 1909. године. Немири у Цариграду подстакли су српску владу да у Софију пошаље прве предлоге о закључењу савеза. Фердинанд је вагао корист од таквог удруживања. На прве понуде није одговарао. Следеће, 1910. године, Крићанин [[Елефтериос Венизелос]] дошао је на власт у Грчкој и покренуо активнију балканску политику. Године 1911. избија [[Турско-италијански рат|Италијанско-турски рат]] за поседе у Либији. Рат је до темеља уздрмао слабу Турску, што је подстакло бугарску владу да одговори на српске понуде. Октобра 1911. године [[Димитар Ризов|Ризов]], бугарски изасланик, доноси бугарске предлоге у Београд. О македонском питању постојала су два могућа решења: да се оно решава одмах, или по завршетку рата. Обе стране тежиле су да што више захвате за себе.
У првим разговорима утврђен је опсег спорне зоне (од Шар-планине на западу до Родопа на истоку) која је требало да буде поверена арбитражи руског цара. Фердинанд је одобио нацрт, те је председник бугарске владе [[Иван Евстратијев Гешов|Иван Гешов]] отишао на састанак са председником српске владе Милованом Миловановићем. Због страха од Аустро-Угарске, састанак је одржан у строгој тајности, 11. октобра 1911. године, у железничком вагону од Београда до Лапова. Постигнут је споразум у погледу склапања војног споразума, док се није залазило у македонско питање. Преговори су настављени у Софији, а потом у Паризу, где су обе стране начиниле уступке. Никола Пашић на челу [[Народна радикална странка|Радикалне странке]] оштро се супротставио Миловановићевом предлогу да се Бугарима уступи лева обала Вардара. Миловановић је имао подршку у [[Драгутин Димитријевић Апис|Драгутину Димитријевићу Апису]] и организацији „[[Црна рука|Уједињење или смрт]]“. Они су проширење Србије видели у северној Албанији, у етнички туђем простору, што је и омогућило споразум са Бугарском. Тако је српско-бугарски уговор потписан 13. фебруара 1912. године и састојао се из јавног (одбрамбени уговор) и тајног дела (офанзива против Турске). Србији је припала неспорна зона северно и западно од Шар-планине, а Бугарима источно од Родопа и реке Струме.
Други део балканских преговора чине српско-црногорски и бугарско-грчки преговори. Грци су имали проблема на Криту на коме је јануара 1912. године образована револуционарна влада. Опасност од рата са Турском сада је била већа. Италијанско бомбардовање Дарданела (18. април) и запоседање Додеканеза и Родоса убрзали су преговоре, те је бугарско-грчки споразум склопљен 29. маја. Преговори између Србије и Црне Горе вођени су на Цетињу, а завршени су у Луцерну (Швајцарска) 27. септембра потписивањем савеза.
Ред 27:
== Први балкански рат ==
[[Датотека:Balkans at 1913.jpg|300п|мини|Балкан 1913. године]]
Укупна снага Балканског савеза износила је нешто мање од 600.000 људи и била је надмоћна над турском. Дејства су се одвијала на три фронта: Бугари су кроз Тракију кренули ка Цариграду, Грци према Македонији и Епиру, а Срби према Санџаку, Албанији и Македонији. Врховни командант српске војске био је бивши министар војни [[Радомир Путник]]. Српска војска подељена је у три армије: првом је командовао [[Петар Бојовић]]. Била је то најбројнија армија која се кретала ка Скопљу. Другу је предводио [[Степа Степановић]] и дејствовала је у правцу Ћустендила. Трећа армија, под [[
Улазак српских трупа у Драч 29. новембра значио је нову фазу у развоју аустријско-српског сукоба. Албански великаши су дан пре тога на састанку у Валони одлучили да оснују нову државу. Аустро-Угарска их је у томе подржала како би сузбила српске и италијанске тежње на овом делу Балкана. Због тога је почела прикупљати снаге на својој граници. Због албанског питања састала се конференција великих сила. Децембра 1912. године састале су се у Лондону две [[Лондонска конференција (1912—1913)|конференције]]: конференција шест великих сила и конференција зараћених страна. Већ на првом састанку конференције великих сила (којом је председавао Греј) донета је одлука о стварању независне Албаније. Србија је добила право посредног приступа мору изградњом пруге до Драча преко албанске територије. На конференцији је потписано примирје (није га потписала једино Грчка која је захтевала предају Јањине). Услед новог преврата у Цариграду (јануар 1913.) настављен је рат 3. фебруара. Главни спољнополитички проблем било је Скадарско питање. Овај град опселе су удружене српско-црногорске војске. Аустро-Угарска га је по сваку цену хтела задржати за Албанију, нудећи Србији Ђаковицу. Због тога је извршила поморску блокаду Скадра. Србија повлачи своју војску под притиском Русије, али Никола наставља опсаду и осваја град 24. априла. Ипак, под јаким притиском сила, почетком маја морао је предати Скадар Албанији.
Грци заузимају Јањину, а Бугари Једрене (уз помоћ српских трупа). Турска моли за преговоре. Они су окончани [[Лондонски споразум (1913)|Лондонским споразумом]] од 30. маја 1913. године. Турска је њиме изгубила целокупну балканску територију. Остао јој је Цариград и територија до линије [[Линија
== Распад савеза ==
Три балканске државе (Србија, Грчка, Румунија) окрећу се против Бугарске. Румунска влада изјавила је да неће седети скрштених руку у случају међусавезничког рата. Сукоби Грчке и Бугарске одвијали су се још током Првог балканског рата (окршаји код Кавале и Нигрите). Две државе спориле су се око Солуна који је након рата припао Бугарској. Србија и Грчка су 1. јуна закључиле споразум о савезништву. Интервенција Русије да стиша сукобе није успела. [[Сергеј Сазонов|Сазонов]] је позвао сву четворицу министра на састанак у Солуну. Гешов је, међутим, смењен са места председника владе, те је договор пропао. У таквој ситуацији је у Београд стигла вест да су бугарске трупе извршиле препад на српске положаје [[
Србија и Грчка су из Другог балканског рата изашле са великим добицима, док је Бугарска изгубила готово све што је добила у претходном рату. Србија је током два балканска рата увећала своју територију за 32.000 km² и милион и по становника. Грчка је готово удвостручила своје становништво<ref>ИСН 6, pp. 195–7.</ref>.
| |||