Јован Шевић — разлика између измена

82 бајта уклоњена ,  пре 2 године
м
Разне исправке
м (Разне исправке)
м (Разне исправке)
{{Војно лице
| име = Јован Шевић
| слика = Frontiersman from Pomorišje, by Martin Engelbrecht.jpg
| ширина_слике =
| опис_слике = Граничар у Поморишкој крајини; 18. век
| војска = {{flag|Русија}}
| године_служења = 1753-1764
| чин = генерал
| род =
| јединица = Српски Хусарски пук
| битке =
| награде =
| каснији_рад =
| потпис =
}}
 
 
== Породица ==
[[Датотека:Shevic COA.jpg|250px250п|мини|лево|Грб Шевића]]
Рођен је у српској племићкој породици која је у првој половини 16. века емигрирала из окупиране Србије на територије српских деспота у Мађарској. У неким књигама се помиње као Иван или Живан. Шевићев деда звао се Радослав, а отац Георгије, познатији као Ђурка Шевић, који је био [[Оборкапетан|оберкапетан]] у [[Српска милиција (Хабзбуршка монархија)|Српској милицији]] на Поморишкој војној граници (код Арада). Ђурка је наследио [[Јован Текелија|Јована Текелију]] у првој половини 18. века. Његов син је у то време био оберкапетан Чанада. Крајем 18. и почетком 19. века многи Шевићеви потомци постали су успешни официри у руској армији. Шевићев син Петар био је поручник у Моришкој бригади пре миграције у Русију. Тамо је стигао до чина потпуковника. Други Шевићев син, Иван, био је пуковник, а син Георгије је био генерал. Георгијев син Иван постао је и руски генерал. Награђен је 1812. године за заслуге у [[Бородинска битка|Бородинској бици]] током [[Наполеонова инвазија на Русију|Наполеонове инвазије на Русију]]. Шевићева ћерка била је удата за Стевана Петровића који се из Подгорице преселио у Славеносрбију.
 
Јован Шевић се супротстављао развојачењу Поморишке војне крајине. Када је постало јасно да ће Поморишка и Потиска крајина бити распуштене, одлучио је да емигрира у Русију. Био један од првих високих официра који је новембра 1750. године напустио [[Хабзбуршка монархија|Хабзбуршку монархију]] и прешао у Русију, чиме је покренут талас миграција. Затражио је од аустријских власти пасош за прелазак границе. Власти су га ухапсиле, али су на крају изгубили случај због недостатка доказа. Дана 19. октобра 1751. године издат му је пасош, али није отпутовао у Русију одмах након што га је примио. Постепено је продао сву своју имовину и тајно убеђивао друге официре да му се придруже. Како би спречила миграције, [[Марија Терезија]] је 19. јуна 1752. године издала посебну уредбу ([[Немачки језик|немачки]]: Pönal-Patent). Одређене су казне за оне који врбују Србе да емигрирају у Русију. [[Јелисавета I Петровна|Јелисавета]] је Шевићу даровала чин генерала са правом да именује себи потчињене официре који би му се придружили у емиграцији. Септембра 1752. године, годину дана након што је добио пасош, Шевић је одвео групу миграната у Руско царство.
 
[[Датотека:New serbia slavo serbia.png|250px250п|мини|[[Нова Србија (област)|Нова Србија]] и [[Славеносрбија]] у данашњој [[Украјина|Украјини]].]]
Шевић је био начелу групе од 3000 Срба који су се населили у долини реке [[Северски Доњец]]. Група коју је Шевић предводио била је друга група српских емиграната у Русију. Прву је предводио [[Јован Хорват]] и она се населила на просторе који су једно време називани Новом Србијом. Друга група, на челу са Шевићем, успоставила је територију која је названа Славеносрбијом. Име је предложио Шевић. Мигранти су стигли у Кијев децембра 1752. године. Одбили су да се населе у "[[Нова Србија (област)|Новој Србији]]". Шевић је у пратњи [[Рајко Прерадовић|Рајка Прерадовића]], команданта славонског Хусарског пука, поднео захтев у Москви Сенату да им додели другу територију за насељавање. Јелисавета је 17. маја 1753. године потписала одлуку да се мигрантима из Поморишја под Шевићем и Прерадовићем дозволи да населе територију између Бахмута и Луганска. Поред Срба, са Шевићем су дошли и Бугари, Аромуни, Власи и Грци. Хорват је покушао да их убеди да се населе у Новој Србији, али његови покушаји нису успели.
1.572.075

измена