Отворите главни мени

Промене

м
Разне исправке
Његов однос према мадригалима био је донекле загонетан: док се у предговору његовој колекцији -{''Canticum canticorum''}- (Песма над песмама) монета (1584) он одрекао постављања необичних текстова, само две године касније он се вратио да објави Књигу -{II}- својих секуларних мадригала (неке од њих су међу најфинијим композицијама у том медију).<ref name=Roche/> Објавио је само две колекције мадригала са световним текстовима, један у 1555, а други 1586. године.<ref name=Roche/> Друге две колекције су били духовни мадригали, жанр који су волели заговорници противреформације.<ref name=Roche/>
 
Палестринине мисе показују како се његов композициони стил развио током времена.<ref name=Roche/> Постоје индикације да је његова -{''Missa sine nomine''}- била посебно атрактивна за [[Јохан Себастијан Бах|Јохана Себастијана Баха]], који ју је струдирао и изводио док је радио на својој [[Миса у Б-молу|Миси у Б-молу]].<ref name=Wolff>Christoph Wolff, ''Der Stile Antico in der Musik Johann Sebastian Bachs: Studien zu Bachs Spätwerk'' (Wiesbaden: Franz Steiner Verlag) (1968). pp. 224.–225-225.</ref> Већина Палестрининих миса се јавља у тринаест томова објављених током периода од 1554 до 1601, задњих седам је објављено након његове смрти.<ref name=Roche/><ref name=Garrat />
 
== Биографија ==
Палестрина је био познат у своје време, и ако се ишта, његова репутација је порасла након његове смрти. Конзервативна музика римске школе наставила је да се пише у свом стилу (који је у 17. веку постао познат као -{''[[prima pratica]]''}-) од стране његових ученика као што су [[Ђовани Марија Нанино]], [[Руђеро Ђованели]], [[Арканђело Кривели]], [[Теофило Гаргари]], [[Франческо Сорјано]], и [[Грегорио Алегри]]. Исто се тако сматра да је [[Салваторе Сачо]] био ученик Палестрине, као и [[Ђовани Драгони]], који је касније постао хорски мајстор у цркви Светог Ђованија у Латерану.<ref name=Pyne>Zoe Kendrick Pyne, ''Giovanni Pierluigi di Palestrina: His Life and Times'' (London: Bodley Head, 1922).</ref> Касних 1750-их, Палестринин стил је још увек био референца за композиторе који су радили у мотетној форми, као што се може видети у [[Франческо Барсанти]]јевом -{''Sei Antifones''}- написаном у Палестринином стилу (c. 1750; рад је објавио [[Питер Велкер]], c. 1762).
 
Знатна истраживања Палестрине су спроведена током 19. века, у чему је предњачио [[Ђузепе Бајни]], који је објавио монографију 1828. године којом је учинио Палестрину поново познатим и ојачао већ постојећу легенду да је он био „Спаситељ црквене музике” током реформи [[Тридентски сабор|Тридентског сабора]].<ref name=Garrat>James Garrat, ''Palestrina and the German Romantic Imagination'' (New York: Cambridge University Press, 2002).</ref> Ипак, у овој монографији доминантна је склоност обожавања хероја типична за 19. век и ово је до данас остало везано за композитора у некој мери. [[Hans Pfitzner|Ханс Пфицнерова]] опера [[Палестрина (опера)|Палестрина]] показује тај став на његовом врхунцу.<ref name=Garrat/><ref name=Bokina>John Bokina, ''Opera and Politics'' (New York: Yale University Press) (1997). pp. 129.–131-131.</ref>
 
Тек недавно, откривањем и објављивањем великог броја досад непознатих или заборављених музиких дела различитих ренесансних композитора, постало могуће да се правилно процени Палестрина у историјском контексту.<ref name=Roche/> Иако је Палестрина био добар представник касно ренесансне музике, други ствараоци као што су [[Орланд де Ласус]] (француско-фламански композитор који је такође провео део своје ране каријере у Италији) и [[Вилијам Берд]] били су знатно свестранији.<ref name=Roche/> Научна гледишта 20. и 21. века су задржала став да је Палестрина био јак и префињен композитор чија музика представља врхунац техничке перфекције, истичући да су неки од његових савременика поседовали једнако индивидуалне гласове чак и у границама „глатке полифоније”. Као резултат, композитори као што су Ласус и Берд као и [[Томас Луис де Викторија]] све више уживају упоредиве репутације.
* {{Cite book|ref=harv|author = [[Johann Joseph Fux]]| title = The Study of Counterpoint (Gradus ad Parnassum)| location = | publisher = Tr. Alfred Mann. W.W. Norton & Co., New York|year=1965|isbn=978-0-393-00277-5|pages=}}
* {{Cite book|ref=harv| last=Gauldin| first = Robert| title = A Practical Approach to Sixteenth-Century Counterpoint| location = | publisher = Waveland Press, Inc., Long Grove, Illinois|year=1995|isbn=978-0-88133-852-2|pages=}} (direct approach, no species; contains a large and detailed bibliography)
* Haigh, Andrew C. "Modal Harmony in the Music of Palestrina", in the [[festschrift]] ''Essays on Music: In Honor of Archibald Thompson Davison''. Harvard University Press. (1957). pp. 111.–120-120.
* [[Knud Jeppesen|Jeppesen, Knud]], ''The Style of Palestrina and the Dissonance''. 2nd ed., London, 1946. (An exhaustive study of his contrapuntal technique.)
* {{Cite book|ref=harv|author = Jeppesen, Knud; Haydon, Glen (Translator); Foreword by Mann, Alfred| title = Counterpoint| location = | publisher = New York, 1939. Available through Dover Publications|year=1992|isbn=978-0-486-27036-4|pages=}}
1.506.851

измена