Фунерарна уметност хришћанских катакомби — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
→Историја: допуне |
|||
Ред 3:
== Историја ==
Хришћани, којима је вера у њеном зачетку била забрањена ос стране Рима, скривали су се у подземљу катакомби где су објединили потребе проповедања вере али и сахрањивања чланова своје заједнице. Хришћани који су живели у катакомбама, најпре су имали надземне објекте у виду дворишта са тремом и собе за заједничке обеде, међутим у доба интезивирања прогона хришћана током 3. века, катакомбе се
У тим катакомбама које су се састојале од веће или мање мреже узаних ходника, у њиховим зидовима су усецане нише за смештањеј тела покојника. Нише су потом затваране каменим плочама. Најбоље очуване катакомбе су оне у самом Риму иако је познато да их је било и у другим деловима Царства (посебно у источним провинцијама) укључујући и данашњу Србију.
На снажан развој фунерарне уметности утицале су промена која су се десила у уметности касне антике, узрокована променом филозофије, која је у Риму започела се [[Плотин]]ом, хеленистичким филозофом из 3. века који се сматра зачетником новоплатонизма. Његова главна и доминантна преокупација је смрт и човек уплашен пред оним што она собом носи.<
Сликарство катакомби из Напуља и са Сицилије указује на стилску повезаност са помпејанским сликарством, {{цитат|а сам гробни простор је у највећем броју случајева бивао осликан мотивима кулносимболичног карактера. То су биле слике раја и митолошких фигура, намењених искључиво покојницима и њиховој апотеози, што је допринело томе да портрет постане окосница фунерарне уметности.|}} Значај портрета у загробној уметности, може се везати за обичај прављења посмртних маски, које сведоче о жељи за чувањем сећања на лица предака и идеји о њиховој свеприсутности.<
У каснијем периоду портрети покојника су досликавали у већ припремљеним гробницама, у којима су уобичајене сцене везане за следећи живот већ биле насликане.<
▲У каснијем периоду портрети покојника су досликавали у већ припремљеним гробницама, у којима су уобичајене сцене везане за следећи живот већ биле насликане.<!-- 78Popović 2011, 238. --> Стилске карактеристике и манир сликања ових гробница, иако провинцијског карактера, налазе се у оквирима доминирајуће ликовне поетике, препознатљиве у сликарству катакомби.<!-- 79 Grabar 1982, 7-8
Како у скулптури, тако и у сликарству гробница, на људским лицима доминирају изражајне, велике очи, док су остале
форме често стилизоване и без детаља. Замењивање анатомских правилности фигура за унутрашњи, духовни садржај или чисту симболику, указује на експресионистички начин приказивања.<
Сликарство ових гробница представља еклектичан спој различитих стилских карактеристика гробног сликарства, одражавајући деловање провинцијских школа која су се напајале са различитих извора. Нови стилови престоничке уметности тако су прилагођавани локалним традицијама и прихватани на индивидуалан начин у оквиру локалних радионица.
|