Краљевина Угарска (1301—1526) — разлика између измена

Мађари су се углавном бавили сточарством. Узгајали су овце, а посебно коње. Свом врховном богу жртвовали су коња. Стара вера Мађара била је анимистичка (вера у добре и зле духове) и многобожачка. Врховно божанство био им је [[Хадур]] (бог рата). Свештеници су се називали [[талтоши]].

 

 

=== Досељавање ===

{{main|Досељавање Мађара на Балканско полуострво}}

[[Датотека:Kalandozasok.jpg|250п|мини|Мађарски походи у 10. вели]]

 

=== Пљачкашки походи ===

{{main|Угарска инвазија на Европу}}

 

== Стефан Велики ==

=== Покрштавање Угарске ===

{{main|Покрштавање Мађара}}

 

Вајк (997—1038) је по доласку на власт морао савладати отпор свога рођака [[Копањ]]а који се хтео домоћи угарског престола женидбом са Гезином удовицом. Победом над Копањом (уз немачку помоћ) Вајк је могао наставити са христијанизацијом Мађарске. Она је добила јак подстицај на почетку Вајкове владавине, те је већ 1000. године он тражио од Свете столице краљевску круну. [[Папа Силвестер II]] послао му је круну која је била припремљена за пољског кнеза [[Мјешко I Пјаст|Мешка]]. Вајк је 1000. године крунисан као Стефан (Стефанос значи овенчан круном, крунисан, на [[Средњовековни грчки језик|грчком]] језику).

 

 

=== Владавина ===

Стефан је на спољнополитичком плану одржавао добре односе са суседима. Он помаће византијском цару [[Василије II Бугароубица|Василију]] у [[Устанак комитопула|борби]] против [[Самуило (цар)|Самуила]], али се касније једна његова ћерка удала за Самуиловог сина [[Гаврило Радомир|Гаврила Радомира]] (према [[Јован Скилица|Скиличиној]] хроници). У Угарској је нашао уточиште и [[Петар Дељан]]. Односи са Немачком били су добри током владавине краља [[Хајнрих II Свети|Хајнриха II]] (1002—1025) чији је Стефан био шурак. Од доласка [[Конрад II, цар Светог римског царства|Конрада II]], оснивача салијске (франконске) династије, на немачки престо, односи су лоши. Избија први у низу мађарско-немачких ратова који је завршен немачким повлачењем.

 

 

== Стефанови наследници ==

 

=== Коломан ===

Почетком 12. века власт угарског краља проширена је на Хрватску. Смрћу [[Дмитар Звонимир|Звонимира]], последњег [[Трпимировићи|Трпимировића]] (998) који није имао наследника, отворио је питање попуњавања престола. Звонимирова жена била је [[Јелена Лепа]], ћерка [[Бела I|Беле I]] и сестра Гезе I и Ладислава I. На томе су се темељиле претензије Ладислава на Хрватску. Он покреће напад на Хрватску 1091. године, али се морао повући због продора [[Кумани|Кумана]]. Освајање Хрватске окончао је Коломан победом у [[Битка на Гвозду|бици на планини Гвозд]] (Петрова гора). Тамо је погинуо последњи хрватски средњовековни владар [[Petar Svačić|Петар Свачић]]. Продирући до јадранске обале, Коломан се у Биограду крунисао за хрватског краља. Према хрватској традицији, том чину претходило је склапање уговора између Коломана и представника хрватског родовског племства. Уговор, закључен 1102. године, познат је као [[Pacta conventa (Хрватска)|Pacta conventa]]{{Напомена|Документ није сачуван у оригиналу, већ у препису из 14. века због чега га мађарска историографија одбацује као неверодостојан. Неки споразум је ипак морао постојати, јер су Хрвати задржали нека обележја државности попут институције бана.}}. Након заузећа Хрватске, Коломан је заузео и Далмацију (до 1108). На чело ових територија постављен је бан. Освајање Далмације изазвало је дугогодишњи рат са [[Млетачка република|Млетачком републиком]] из кога Мађари излазе као поражени и губе њен део.

 

 

== Византијско-угарски ратови у 12. веку ==

{{main|Византијско-угарски рат (1127—1129)}}

{{main|Византијско-српски ратови}}

 

Након смрти [[Вукан Вукановић|Вукана]] (1106) Рашка запада у грађански рат којим је био угрожен и [[Завида|отац]] [[Стефан Немања|Стефана Немање]] па се из Рашке склонио у [[Дукља|Дукљу]]. Под непознатим околностима на престо долази [[Урош I Вукановић|Урош I]], синовац Вукана. Византија је искористила немире у Србији да освоји Рас. Срби се нису могли помирити са губитком Раса због чега су и ушли у рат 1127. године на страни Угарске. Стефан је лађама пренео камење разрушеног Београда и од њега саградио Земун. Угарска војска потом је продрла до Ниша, Сердике и Филипопоља. Срби су се придружили Угарима и напали Рас. Рас је том приликом спаљен. Византија је повела контраофанзиву и за две године сузбила Угаре преко Дунава. Устанак Срба осуђен је на неуспех. Срби су поражени, њихова област опљачкана, а мноштво Срба је пресељено у области Никомедије (у граду Севхорија). Након завршетка рата, све је остало по старом. Земље насељене Србима биле су у то време подељене у неколико вазалних кнежевина. Босна и Захумље налазили су се под утицајем Угарске. [[Рашка]], Дукља и [[Травунија]] биле су потчињене Византији. Урошев син, [[Деса Вукановић|Деса]], загосподарио је 1130. године Захумљем, а убрзо и Травунијом и Дукљом. Урошева ћерка [[Јелена Вукановић|Јелена]] удала се за [[Бела II Слепи|Белу II]] сина угарског краља Стефана. Од византијских хроничара, улогу Срба у рату описали су [[Јован Кинам]] и [[Никита Хонијат]].

 

 

=== Рат 1147-1154. ===

Манојло је, сазванши за пораз свог претендента, упао у Далмацију, али га је Стефан [[Битка код Бача|поразио]] у близини Бача, након чега је закључен мир (1164). Манојло је обећао да се неће мешати у борбе око угарског престола и верио је своју ћерку [[Марија Комнин (порфирогенита)|Марију]] за угарског принца Белу. Стефан IV се затворио у земунску тврђаву коју његов братанац опседа. Након заузећа тврђаве, Стефан III је убио свог стрица и бацио његово тело са зидина. Цео Срем поново је припао угарском краљу (1165).

 

 

=== Економски просперитет Угарске ===

{{main|Бела III}}

[[Датотека:Bela3.jpg|250п|мини|лево|Краљ Бела у Илустрованој хроници]]

 

Белина владавина сматра се периодом економског просперитета Угарске. Богатство угарског краља било је једнако богатству француског, веће него богатство енглеског краља, а мање само од богатства византијског и немачког цара. Уз то, угарски краљ се, након смрти своје жене Агнесе, оженио [[Маргарета Француска, краљица Енглеске и Угарске|Маргаретом]], сестром француског краља [[Филип II Август|Филипа II Августа]]{{Напомена|Маргарета је била бивша жена енглеског краља [[Хенри Млади Краљ|Хенрија Младог Краља]], сина и савладара [[Хенри II Плантагенет|Хенрија II Плантагенета]]. Оптужена за прељубу, она је истерана из Енглеске. Могуће да је из овог брака Маргарета изашла као неплодна, те Бели није родила деце.}}.

 

 

== Угарска у 13. веку ==

На сабору у Стоном Београду 1222. године властела је присилила Андрију да свечаном повељом обећа промену стања. Та повеља је по златном печату названа Златном булом. Она је издата у 7 примерака, али ниједан од њих није сачуван у оригиналу. Златна була између осталог забрањује давање краљевских прихода неверницима у закуп, продају соли ван Сегедина и Солника, забрањује гомилање функција, регулише проценат сребра у новцу и одређује празник Светог Стефана (20. август) као датум на који ће се сваке године одржавати сабори. Призната је равноправност Андрије и његовог сина Беле{{Напомена|Бела је био експонент властеле у сукобима двадесетих година. Отац га је под притиском 1220. године поставио за хрватско-славонско-далматинског бана, а 1226. године преместио на чело Ердеља. Бела је северозападно од Видина у Олтенији створио бановину са седиштем у Турн-Северину.}}. Свако је могао бирати једног од њих двојице за владара. Најважнији члан Златне буле је последњи (31.) који одређује да се, у случају краљевих кршења њених одредби, властела сме побунити без опасности да буде проглашена побуњеницима. Ова одредба важиће до [[Велики Бечки рат|1687]]. године. На Златну булу због тога треба гледати као на устав Краљевине Угарске којим је ограничена краљева самовоља.

 

 

=== Владавина Беле IV ===

Добре односе Бела је успоставио са [[Српско краљевство|српским]] краљем [[Урош I Немањић|Урошем]] (између 1254. и 1256. године). Срби су се 1260. године борили на страни угарског краља у рату против чешког краља [[Отокар II Пшемисл|Отокара II Пшемисла]]. Односи су накратко поремећени 1268. године када је Урош неуспешно покушао освојити Мачванску бановину. У рату је српски краљ заробљен и присиљен да престо завешта свом старијем сину Драгутину (који је тада ожењен Белином унуком [[Каталина Арпадовић|Каталином]]){{Напомена|О српско-угарском рату који је вођен 1268. године сазнајемо на основу пет угарских повеља, док домаћи извори о њему ћуте. Урош је запосео део бановине, након чега је немоћни [[Бела Ростиславић|Бела]] (син [[Ростислав Михаиловић|Ростислава Михаиловића]]) тражио помоћ свога деде. Овај му је послао помоћ предвођену пожунским жупаном Стефаном. Дошло је до одсудне битке у којој је српски краљ био поражен и заробљен. Угледни заробљеници, међу којима вероватно и сам Урош, морали су се откупити. Већина историчара сматра да је брак између Драгутина и Каталине закључен по завршетку овог рата. Драгутин се као зет Стефана V по први пут помиње у мировном уговору Стефана и Отакара II Пшемисла из 1272. године. Урош је такође обећао да ће поделити земљу са својим сином Драгутином, слично онако како је Угарска била подељена између Беле и његовог сина Стефана V, Катилининог оца. У Србију се том приликом уводи титула „[[Млади краљ титула у средњовековној Србији|младог краља]]“ за одређивање престолонаследника.}}. Поред Каталине, [[Стефан V Угарски|Стефан]] (Белин син) је имао још три ћерке: [[Јелисавета Немањић|Јелисавету]] (касније супругу краља Милутина), [[Ана Угарска (византијска царица)|Ану]] (супругу византијског цара [[Андроник II Палеолог|Андроника II Палеолога]]) и [[Марија Угарска (напуљска краљица)|Марију]], удату за напуљског краља [[Карло II Анжујски|Карла II Анжујског]], која је на тај начин постала родоначелница владарске куће угарских Анжујаца.

 

 

=== Последњи Арпадовци ===

Ладислав није остао доследан у својој љубави према Куманима. Он помаже браћу Милутина и Драгутина у борби против [[Дрман и Куделин|Дрмана и Куделина]]. Рату куманске полубраће са Драгутином претходио је неуспешни напад угарског краља на Браничево, посведочен у Ладиславовљевој повељи од 8. јануара 1285. године. Иако је рат Угарске и браничевских господара одговарао [[Ногај]]евим интересима, Дрман и Куделин нису били вазали татарског кана, већ су од њега најмили војску. У томе им је од помоћи било заједничко куманско порекло. Надаље, терет борби преузео је на себе Ладиславов вазал, Стефан Драгутин, чији су поседи такође били угрожени. Милутин и Драгутин су заједничким снагама протерали Дрмана и Куделина и овладали њиховом земљом. Као што је већ речено, освајање Браничева и Кучева треба сместити у 1292. годину. Ове области дошле су тада под управу српског владара и вратиле се, након скоро двадесет година, под врховну власт угарске круне. Драгутинова „[[Сремска земља]]“ тада је била проширена новим територијама<ref>ИСН 1 1999, 446-7 </ref>. Ладислава су 1291. године убили Кумани.

 

 

== Анжујци на угарском престолу ==

Први кандидат Карлових противника био је чешки престолонаследник [[Вацлав II од Чешке|Вацлав]] који је био унук Отакара II Пшемисла и праунук [[Ростислав Михаиловић|Ростислава Михаиловића]] и [[Ана Ростислављевић|Ане]], ћерке Беле IV. Вацлав (Ласло) је крунисан 27. августа 1301. године, али је, будући без сваке власти, одустао од претензија и предао круну свом рођаку, баварском војводи [[Отон I Вителсбах|Отону Вителсбаху]]. Ни Отон није могао да се одржи у Угарској, већ је побегао код ердељског војводе [[Ладислав Апор|Ладислава Апора]]. Апор га је ухапсио, одузео круну и протерао. Тако се круна нашла у рукама војводе Ердеља. Он ју је понудио четвртом претенденту, Драгутиновом сину Владиславу.

 

 

=== Учвршћење краљевске власти ===

На спољнополитичком плану Карло се око Мачве сукобио са српским краљем Милутином који је ове области заузео од Драгутиновог наследника Владислава. Драгутинов син затражио је помоћ свог некадашњег супарника, што је Карлу Роберту послужило као повод да продре на спорну територију (укључујући и Голубац и Београд) и заузме је (почетком 1317. године). Ратовање је са прекидима трајало до 1320. године, а наставиће се и током владавине Милутиновог унука. Бабониће је Карло поразио 1322. године, освајајући Славонију (до потпуног освајања Славоније дошло је 1326/7. године након последње побуне ове породице), а исте године и Шубиће (одводећи [[Младен II Шубић|Младена]] као заробљеника){{Напомена|Младена Шубића је на власт поставио управо Карло Роберт 1312. године. У међувремену, користећи се краљевом заузетошћу на другој страни, Младен је самостално овладао Хрватском. У борби против Младена, Карло се користио помоћу покорених Бабонића, [[Стјепан I Котроманић|Стјепана I Котроманића]] и Млетачке републике.}}. Влашки владар, оснивач влашког војводства, [[Басараб I|Базараб]], који је у почетку прихватао Карлову власт, отказао му је послушност 1326. године, уздајући се у помоћ [[Друго бугарско царство|бугарског]] цара [[Михаило Шишман|Михаила]]. Карло је лично кренуо са војском на њега 1330. године, али је претрпео свој највећи пораз од Брђана, након чега је напад на Влашку пропао. При крају своје владавине, Карло Роберт је у два маха ратовао против Србије, односно младог краља [[Душан Силни|Душана]], користећи се његовом заузетошћу против Византије. Карло је на лето 1335. године продро све до Жиче, али су Срби, закључивши мир са [[Андроник III Палеолог|Андроником]], кренули против Карла протеравши га преко Саве и пустошећи Срем. Седам година касније, 1342. године, Карло Роберт поново ратује са Србима<ref>ИСН 1 1999, 511-2 </ref>.

 

 

=== Угарска као велесила ===

Односи са Пољском, одакле је била Лајошева мајка, били су добри током владавине пољског краља [[Казимир III од Пољске|Казимира]]. Након његове смрти (1370), на пољски престо ступа Лајош, чиме су две државе ушле у персоналну унију. Лајош је поразио и заробио свог противника, Владислава Белог из династије [[Пјаст]], након чега је крунисан у Кракову. Персонална унија Пољске и Угарске постојаће од 1370. до 1382. године. Лајошев намесник у Пољској била је његова мајка Јелисавета Пјаст. Током овог периода, Литванци су, користећи се нерасположењем Пољака према мађарском владару, подигли две побуне (1376, 1377) које је Лајош успешно угушио.

 

 

== Владавина Жигмунда Луксембуршког ==

Противници напуљске стране ујединили су се око Жигмунда који је проглашен угарским краљем (1387—1437). Жигмунд је покушао да ослободи краљице. Вође напуљске странке удавиле су Јелисавету пред очима ћерке, након чега су побегли у Напуљ. Жигмунд и Марија успостављају власт у Угарској, а присталице Ладислава беже између осталог и код Твртка. Сем Твртка, напуљска страна имала је подршку и српског кнеза Лазара који је, користећи се грађанским ратом у Угарској, заузео Мачву и Београд. Непосредно пред своју погибију 1389. године, Лазар се измирио са Жигмундом прихватајући његову врховну власт. [[Косовска битка]] довела је до ступања Лазареве [[Моравска Србија|кнежевине]] у вазалан однос према [[Бајазит I|Бајазиту]]. [[Османско царство|Турци]] упадају и у Угарску, у Срем и Банат. [[битка код Манђелоса|Код Манђелоса]] су поражени од стране [[Јован Моровићки|Јована Моровићког]], а Жигмунд 1390. и 1392. године два пута упада у Србију. У Босни се стање такође мења у Жигмундову корист. Твртка је наследио слаби [[Стефан Дабиша]] кога је Жигмунд брзо приморао на вазалство. У међувремену Турци освајају Бугарску и продиру у Влашку, чији војвода ([[Мирча I Старији|Мирча Храбри]]) тражи Жигмундову помоћ. У [[Битка на Ровинама|бици на Ровинама]] Срби учествују на обе стране. На бојишту су остали [[Константин Дејановић]] и [[Марко Краљевић]]. Одјеци победе на Ровинама допрли су чак до Париза. Жигмунду је славље покварила вест да је Марија изгубила живот услед пада са коња.

 

 

=== Владавина ===

Користећи смрт Сандаља Хранића, Жигмунд је покушао да заузме Хум, што му није пошло за руком. Отпор му је пружио Сандаљев наследник и синовац, [[Стефан Вукчић Косача]]. Међутим, Жигмунд је надокнадио овај пораз успехом у Босни где је повратио Твртка на власт, заузимајући градове од турског претендента [[Радивој Остојић Котроманић|Радивоја Остојића]]. То доводи до обнове рата са Турцима у којима је највише страдала Србија, преко које су крстариле обе војске.

 

 

== Доба Хуњадија ==

Победа Јанка Хуњадија код Сентимре над војском [[Мезид-бег]]а охрабрила је хришћане да организују крсташки рат у циљу спречавања даљег турског продора. Прва фаза [[Варнински крсташки рат|Варнинског крсташког рата]] позната је и као [[Дуга војна]]. Духовни подстрекач рата био је папски кардинал [[Јулијан Цезарини|Јулијан Чезарини]], а вође Владислав и Ђурађ Бранковић. Преко Ниша и Пирота, хришћани су стигли чак до Софије. Даље нису могли напредовати због зиме, те су се вратили у Угарску. Вешт дипломата, султан [[Мурат II|Мурат]] је одвојио Ђурђа од крсташа пристајући [[Сегедински мир|Сегединским миром]] на обнову Српске деспотовине. То је продужило постојање српске средњовековне државе следећих 15 година. Остатак хришћанске војске поражен је 1444. године у великој [[Битка код Варне|бици код Варне]]. Чезарини и Владислав су на бојном пољу изгубили животе, а Хуњади се спасао<ref>ИСН 2 1982, 235-9 </ref>.

 

 

== Владавина Марије Корвина ==

Борбе против Турака настављају се у Србији (где Мехмед 1470. године гради тврђаву Шабац на Сави) и Влашкој (где су Мађари пружали подршку Стефану Великом). [[Опсада Шапца (1476)|Опсада Шапца]] 1476. године последња је битка против Турака коју је Матија лично предводио. Касније ће руковођење преузети његове војсковође. Смрт Мехмеда Освајача (1481) довела је до наставка борби. Међутим, [[Бајазит II]] је успео да одржи турску власт на Балкану. Борбе са Угарима трајаће до 1483. године када је закључено примирје које се више пута продужавало.

 

 

== Јагелонци и пад Угарске под Турке ==

Примирје са Турском истекло је 1491. године. Пљачкашки напад Турака покушао је 1493. године зауставити хрватски бан [[Емерих Деренчењи]] који је [[битка на Крбавском пољу|поражен на Крбавском пољу]]. На бојишту је изгинуло много хрватских племића. Са Турцима је 1495. године склопљено примирје које је због сталних чарки обнављано 1498. и 1503. године. Заузетост Османског царства у [[Исмаил I|рату са Персијом]] спасла је на одређено време Угарску.

 

 

=== Мохачка битка ===

{{main|Мохачка битка}}

[[Датотека:1526-Suleiman the Magnificent and the Battle of Mohacs-Hunername-large.jpg|250п|мини|Мохачка битка]]

 

=== Епилог ===

 

== Становништво ==