Протестантизам — разлика између измена

м
Разне исправке
м (Враћене измене 93.86.1.196 (разговор) на последњу измену корисника Милан Животић)
ознака: враћање
м (Разне исправке)
* Стварно присуство Христово у [[Евхаристија|евхаристији]] (против [[Улрих Цвингли|Улриха Цвинглија]] који је учио да је [[евхаристија]] просто сећање).
 
Мартин Лутер излаже ова учења у два [[катихизис]]а и у Шмалкалдшким чланцима ([[1537]]). У овом периоду Меланхтон (1497—1560) је био Лутеров конструктиван сарадник у протестантској теолошкој пропаганди, нарочито у штампању дела -{''Loci Communes''}- 1521, и у редиговању Аугсбуршког исповедања 1530, које и Лутер прихвата.
 
== Протестантски правци ==
=== Немачка ===
 
У Немачкој, [[лутеранизам|лутеранство]] потпомажу немачки кнезови, али тек [[Вестфалски мир|Вестфалским споразумом]] ([[1648]]), којим се завршава [[Тридесетогодишњи рат]], а лутерани стичу једнака права са католицима. Године [[1680]]. штампа се Књига слоге, која укључује два Лутерова [[катихизис]]а, Шмалкалдшке чланке, Исповедање и Аугзбуршку аиологију од Меланхтона и Формулу слоге.
 
=== Швајцарска ===
 
У Швајцарској, реформација најпре продире у [[Цирих]] ([[1518]]) преко [[Улрих Цвингли|Хулдвајха (Улриха) Цвинглија]] (Huldveich Zwingli, [[1484]]—[[1531]]), на кога је утицао Еразмо. За Цвинглија, реформација има друштвени и национални карактер, па он признаје секуларној власти право да се бави црквеним питањима. Године [[1528]]. пише ''Коментар о правој и лажној религији'', а [[1529]]. сукобљава се са Лутером у Марбургу у тумачењу суштине евхаристије, држећи да је Христос у евхаристији присутан само духовно или символички.
 
Умире у бици код Капела (-{Kappel}-), бранећи Цирих од католичких швајцарских кантона. [[Жан Калвин]] (1509—1564), прогнани Француз који се бавио не само теологијом реформације него и организовањем заједница на презвитеријански начин — где је народ представљен преко презвитера лаика, увео је реформацију у Женеву. Он објављује [[1536]]. године ''Институције хришћанске религије'' у којима прецизира разлике између своје и протестантске теологије. Калвин признаје две тајне: крштење и евхаристију; одбацује Цвинглијеву концепцију о символичкој вредности евхаристијског причешћивања; говори о ''„граду Божијем“'', односно о црквеној организацији и дисциплини. Свакако најважније калвинистичко учење јесте ''„предестинација“'' или доктрина ''„двоструког избора“'', по којој је Бог пре стварања света једне изабрао за спасење, а друге за погибао; према томе, ови други су предодређени за осуду. У Цириху, реформацијски покрет даље води Јохан Хајнрих Билингер (Johann Heinrich Bullinger, 1504—1575), а у Женеви [[Теодор Беза]] (1519—1605).
=== Енглеска ===
 
Године [[1534]]. краљ [[Хенри VIII Тјудор|Хенри VIII]] проглашава себе поглаваром Англиканске цркве, одбацивши тако ауторитет папе Климента П (1523—1534), који је [[1532]]. поништио његов развод од Катарине Арагонске. Архиепископ кентерберијски Томас Кранмер (1547—1553) увео је реформацију у Енглеску, где се протестантски покрети са јеванђелским карактером беху појавили још под вођством Џона Виклифа (1320—1384). Томас Кранмер осуђен је као јеретик у Оксфорду 1556. године од стране краљице Марије Тјудор (1553—1558), која је хтела да поново уведе [[католицизам]] и да наметне власт папе у Енглеској. Томас Кранмер пише ''Правила Англиканске цркве'' и ''Молитвеник'' (1549—1552). Краљица Јелисавета I (1558-16031558—1603) прихвата реформацију чувајући при томе основне структуре [[католицизам|католицизма]], као што су епископат и [[литургија]]. Године [[1563]]. англиканска доктрина прихваћена је у облику ''„39 чланова“''.
 
У Шкотској, реформацију је увео Џон Нокс (1505—1572), који [[1561]]. сачињава ''Књигу дисциплине''.
 
Независно од својих основних тежњи да реформише схоластичку теологију [[Католичка црква|Католичке цркве]], протестантизам је изнео на површину неколико конфесионалних посебних учења:
 
* Ауторитет речи Божије. Свако учење и хришћанска пракса треба да се темеље на библијској истини. Супротно католичком учењу, да су Библија и Традиција извори и норме вере, једнаки и паралелни, а да је Традиција једини законити и непогрешиви тумач Библије, протестантизам одбацује све што нема чврсту основу у Писму. Ни Традиција, ни ауторитет папе, нити Црква, не могу се сматрати посредницима између верника и Библије. Ни „природно“ откривење нема неку улогу у богопознању. Библија и Бог говоре непосредно онима који имају веру, која је дар. Јеванђеље благодати додељује се покајаном вернику силом Духа Светога, проповедањем речи. Начелно, Реформација се дигла против контемплативног мистицизма, као и против спекулативне и схоластичке теологије. Познање је исход двоструког сведочења: спољашњег, библијским штивом, и унутрашњег, Духом Светим. Мистика је јерес. Бог се не може свести ни на природу, ни на историју, нити на лично искуство, зато што Библија говори о суверенитету и величанствености Бога. Признавање Бога за „Господара“ историје представља једну од суштинских идеја протестантизма.
* Спасење благодаћу Божијом или оправдање једино вером. Верник је „оправдан“, односно Христос му је опростио Својом искупитељском жртвом, а не кроз његова сопствена дела. Верник ужива извесност свога избора зато што је сам Христос изабран од Бога. Вера је прихватање тог дара опроштаја који Бог даје у име Христово. Дела нису услов оправдања ни додатак вери, него плод, доказ оправдања. Лутер напада праксу индулгенција баш због тога што она подсећа на теологију добрих дела. Он одбацује посредништво Дјеве Марије и Светих, као и чистилиште, молитву за умрле и индивидуално исповедање грехова. Спасење није у одговорности човековог напора да га заслужи, већ у одговорности да га изабере, док је само спасење (опроштење и ослобођење од греха) Божје дело.
1.572.075

измена