Латинизација српског језика — разлика између измена

Током Првог светског рата, [[Аустроугарска|Аустро-Угарска]] је у Босни забранила ћирилицу, а било је забрањено и њено коришћење у школама, у окупираној Србији. Ћирилица је током Другог свјетског рата била забрањена и у [[Независна Држава Хрватска|Независној држави Хрватској]]. У надолазећем времену је све више расла употреба латинице међу Србима.
 
Године 1993. власт [[Република Српска|Републике Српске]] под руководством предсједника [[Радован Караџић|др Радована Караџића]] и [[Момчило Крајишник|Момчила Крајишника]] одлучују да уведу [[Штокавско наречје|екавицу]] и [[Српска ћирилица|српску ћирилицу]] као званично писмо [[Република Српска|Републике Српске]]. То тамошњи српски писци и народ генерално нису са одушевљењем прихватили, па је ова одлука повучена током 1994. године. Међутим, ова идеја је поново обновљена 1996. године, али у блажој форми и у Републици Српској се све до данас задржала првенствена употреба ћицилицећирилице над латиницом иако су по Уставу Републике Српске оба писма равноправна
 
Члан 10 [[Устави Србије|Устава Србије]] усвојен на референдуму 2006. године дефинише ћирилицу као званично писмо у [[Србија|Србији]], док је латиници додијељен нижи статус "писма за службену употребу".
Анониман корисник