Марко Миљанов Поповић — разлика између измена

Тек се у 50. години описменио а своју је позну књижевну дјелатност сматрао животним задатком. Оставио је иза себе неколико дјела, попут радова ''Племе Кучи'' и ''Живот и обичаји Арбанаса'', но његово је најважније и најпознатије дјело ''Примјери чојства и јунаштва''.

 

[[Датотека:Grave of Marko Miljanov.jpg|250п|мини|Гроб Марка Миљанова на тврђави у Медуну. Десно је стара, оригинална надгробна плоча коју је подигла његова жена Стефа. Неколико година након њене смрти, она је замењена новом (на левој страни)]]

Марко Миљанов је рођен у Медуну од оца [[Срби]]на и мајке Борике Милић из племена [[Кучи]]. Као и сви његови сународници из тог времена, Марко Миљанов је ратовао против [[Османско царство|Турака]]. Године 1856. је дошао у [[Цетиње]] и ушао у службу кнеза [[Данило Петровић|Данила]] као [[перјаници|перјаник]]. Због свог јунаштва и успешних напада на Турке, и као човек од поверења, кнез [[Никола I Петровић|Никола Петровић]] га је наградио положајем судије и вође племена [[Братоножићи|Братоножића]]. Због његовог рада на присаједињењу Куча Црној Гори, Турци су за његову главу расписали награду. Године 1874. је изабран у [[Правитељствујушчи сенат црногорски и брдски|Црногорски сенат]] (од 1879. претворено у [[Државни савјет Краљевине Црне Горе|Државни савјет]]). У [[Црногорско-турски рат (1876—1878)|рату против Турске]], командовао је црногорским војницима у [[битка на Фундини|бици на Фундини]]. Након оштрог сукоба са кнезом Николом 1882. Марко Миљанов је напустио Државни савјет и одлучио да се врати у родни Медун.