Васа Пелагић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 26:
Године [[1869]]. бива прогнан у Малу Азију (тачније у Кјутјају), под оптужбом да критикује турски режим у Босни. Из прогонства се спасао [[1871]]. године уз помоћ Русије и преко Цариграда је дошао у Србију. Учествује у раду ''Уједињене омладине српске'' и председава њеној скупштини у [[Вршац|Вршцу]]. Одатле одлази на [[Цетиње]] и учествује у покрету ''Дружине за ослобођење српства''. Долази у сукоб са књазом [[Никола I Петровић|Николом]] и [[1872]]. године одлази у [[Нови Сад]]. Године [[1873]]. борави у [[Грац]]у, [[Праг]]у, [[Трст]]у и [[Цирих]]у; тада се одриче верске службе. У Прагу је 1872. године "прерадио" и објавио дело "Борбу америчког народа за слободу и независност".<ref>Васа Пелагић: "Борба народа америчког за слободу и независност", Златни Праг 1872.</ref>
Учествује у [[Босанско-херцеговачки устанак|босанском устанку]] [[1875]]. године и пише ''Програм усташких права'' и друге меморандуме за босанске устанике. Током осамдесетих година је боравио у Србији, али због ширења социјалистичких идеја бива протеран неколико пута у Румунију и Бугарску.<ref>"Застава", Нови Сад 1891.</ref> Био је у народу омиљен и жаљен због страдања. Остало је забележено да су "Грађани вароши Пожеге" јануара 1891. године званично од српске Народне скупштине Године тражили да се Пелагић врати у Србију "из прогонства".<ref>"Народна скупштина", Београд 30. јануар 1891.</ref>[[1888]]. сарађује у социјалистичком листу ''Српски занатлија''. Учествује на скупштини Занатлијског удружења у [[Врање|Врању]] [[1892]]. и настоји да се оснује Социјалистичка партија Србије. Издаје низ брошура и књига о социјализму и сарађује у листовима ''Занатлијски савез'' и ''Социјал-демократ'' којима је био и један од оснивача. Чланке објављује и у бугарској социјалистичкој штампи, а радови се преводе и на бугарски.
О њему је лоше писала црквена штампа, због "безбожничког" деловања и писања. Када је умро у затвору, карловачки "Српски Сион" каже за њега "социјалисту": "да је мање писао, мање би зла починио".<ref>"Српски Сион", Карловци 1891.</ref> Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и после осуђиван на затвор. Преминуо је у пожаревачком казненом затвору Забела [[25. јануар]]а [[1899]]. године. Тајно је сахрањен ноћу на затворском гробљу. Касније је поново сахрањен на Старом гробљу у Пожаревцу. Својим идејама које је објавио у својим књигама, брошурама и новинским чланцима, је пуно утицао на радничке и сељачке масе на просторима Србије, Хрватске, БиХ, Црне Горе и Бугарске. Постојали су многобројни "Одбори Пелагићеваца", које су оснивали његови следбеници по многим местима, крајем 19. века. У Бањалуци је између два светска рада деловало "Радничко-просветно друштво ''Пелагић''".<ref>"Правда", Београд 1934.</ref>
| |||