Отворите главни мени

Промене

11 бајтова уклоњено ,  пре 7 месеци
Реч ,,ламентирање" у овом контексту може имати увредљиву конотацију.
Њени романи су високо експериментални: на више места радња, која је често свакодневна и уобичајена, растаче се у свести (женских) протагониста; снажан лиризам и језична виртуозност стварају утисак света пребогатог визуелним и другим сензорним асоцијацијама, као и сензибилне ликове уроњене у непрестано преиспитивање смисла властитих доживљаја и самог постојања. По опредељењу мешавина [[епикур]]ејског материјалисте и [[бергсон]]овског идеалисте, као и естета на трагу [[Волтер Патер|Волтера Патера]] - Вирџинија Вулф у својим романима је креирала свет углавном ограничен на интелектуализовану енглеску вишу средњу класу, али универзалан по досегу за пажљивијег читатеља. Сама радња је често банална: госпођа Деловеј спрема забаву и седељку, а читава радња се врти око тог догађаја; у роману „Ка светионику“ је описан излет гђе Ремзи с бројном породицом, као и креативни напор сликарке Лили Бриско; „Таласи“ су збирка лирских солилоквијума шесторо пријатеља. Песнички рецитали претварају тај роман у нешто налик на поему у прози.
 
Збирке критика и есеја Вулфове су још утицајније, бар од [[1970е|1970-их]] година. У њима је засновала феминистичку књижевну критику, а тон у њима варира: с једне стране се појављују, фактографски заснована, ламентирања оистицања запостављености жена и њиховојњихове онемогућености у уметничко-креативним процесима; с друге стране Вулфова је инсистирала да је „женска“, као и „мушка“ уметност заправо андрогина, па је слобода изражаја женског искуства и перцепције света маргинална: прави уметник надраста пол. Овде је Вирџинија Вулф показала мешавину зреле критичности и наивности: изразито маскулини аутори као [[Херман Мелвиле|Мелвиле]] или [[Вилијам Фокнер|Фокнер]] тешко да се могу утрпати у кош двополног погледа. С друге стране, Вирџинија Вулф је сјајно рашчланила и илустровала историјску датост „женске судбине“ која је многе потенцијалне креативне личности осудила на скучену и само делимично остварену егзистенцију.
 
Њен познији рад укључује конвенционалнији роман „Године“, [[1937]]. (не баш успело дело), те последње велико остварење, роман „Између чинова“, [[1941]]. године. Опет снажно експерименталну прозу у којој су сажете опсесивне теме: рекреација света кроз високо метафоризован језик; сексуална амбиваленција и, најважније - медитација о протоку времена и живота, отеловљена у фикционализованом и естетизованом приказу скоро целе енглеске историје. Мучена нападима душевне болести (слушне и визуелне халуцинације, дубока депресија), који су још појачани избијањем Другог светског рата, Вирџинија Вулф извршила је самоубиство утапањем у реци Уз, крај имања у Родмелу у [[Сасекс]]у.
Анониман корисник