Сукно — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 1:
'''Сукно''' је једна од најстаријих одевних тканина, израђивана од вуне, на подручју данашње Србије. Сурова зимска клима која је владана у ранијим деценијама 19. и првој половини 20 века, изобиље вуне и неразвијена индустријска производња тканина, утицала је на појаву овакве врсте тканине, која се у појединим крајевима Србије са богатом сточарском производњом задржала и до данашњих дана, у којима се у домаћој радиности израђују чакшире и грудњаци од сукна за старије укућане.<ref name="2." >''Сукно'' У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.241 </ref>
 
== Опште информације ==
Сукно је настајало тако што се прво вунено платно ткало на старинским разбојима а затим ваљало у воденивцама ваљарицама. Од таквог платна настајали су разноврсни одевни предмети од сукна, које су мајсторски израђивале српске абаџије и терзије. Ове предмете које данас углавном можемо видети у музејима, настајали су испод вештих руку српских абаџија и терзија. Мешу тим предмстима најзанчајнији су: гуњеви, чакшире, зубуни, ћурдије, јелеци, тозлуци, ношње за невесте, украшаване везом и гајтанима. Једноставнији зимски хаљеци од сукна настајали су и домаћој радиности, испод вештих руку саоских домаћица, које су ову вештину наслеђивале од свијих мајки с колена на колено.<ref name="1." >''Сукно'' У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.241-242</ref>
 
Оквирно почетком 20. века, почело се у поијединим деловима Србије и са израђивањем тање врсте сукна, званог [[шајак (тканина)|шајак]], која је била слична индустријској тканини — врсти [[чоја|чоје]].
 
== Начин израде ==
Сукно се првобитно израђивало од вуне природних боја, пре свега беле боје. Затим је израђивано ''сигаво'' сукно, од оваца природно сивкасте (мелиране) вуне, али и ''врано'' од вуне црних оваца. У сјеничко-пештарском крају нпр. негде со 1912. године доминирало је сукно беле боје, да би потом све више почело да се користи сукно у боји.<ref name="1." />
 
Пређа за основу предена је од најбољег дела вуна на вретену, а потка на великом вретну — маљки или штигељи. Сукно намењено за одећу мушкараца било је од нешто пуније пређе, а сукно за дечје и момачке одевне предмете било је од тање пређе. Сукно је ткано у четири нита, а потом је бојено.
Ред 13:
После бојења сукно је утезано, да би се исправило, на вратилу, по принципу увијања основе. Тако исправљено сукно ношено је потом на ваљање (ступање).
 
Ваљање сукна вршено је у ваљарицама, или ваљавицама, дрвеним направа за израду сукна и ваљање вунене тканине, чији је механизам покретала вода.<ref name="3." />''Сукно'' У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.242</ref>
== Извори ==
{{reflist}}
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Сукно